Fahrenheit 9/11 (2004)

George W. Bush je bio jedan od predsednika SAD-a, iako nije izabran na demokratski način. On se prilično dobro zabavlja, uglavnom svoje vreme provodi na odmoru, igrajući golf. Dok je zabavljao gomilu školske dečice, obavestili su ga o napadu na New York 11. septembra...

Poslednjih 20ak godina, Michael Moore je gurao prst u oko establišmentu, bilo da se borio protiv velikih korporacija kao što je General Motors (Roger & Me) ili protiv Nacionalnog udruženja strelaca Amerike (NRA) filmom Bowling For Columbine. Još jedan napad na poredak, Fahrenheit 9/11, ima za cilj Moorovu dosad najveću metu: ličnost američkog predsednika. Umesto već uobičajenog (za njega) guranja prsta u oko svojih žrtava, Moore se ovaj put odlučio za radikalniji pristup: pesnicom u lice.

Tako se bar Moore nada, da je njegov film lupio Busha po nosu. Uz već poznate probleme u nalaženju distributera za svoj film, Fanrenheit 9/11 predstavlja prekretnicu za Moorea na nekoliko načina. Prvi i najvažniji je Mooreov direktni ulazak na veliku političku scenu. Iako se on zaklinje da mu to nije bila namera, jasno je da se direktno uključio u predsedničku trku i to manje-više otvoreno u službi jedne od strana. Ipak to ne diskredituje njegove tvrdnje u Fahrenheitu 9/11, bar ne automatski. Optužbe da je Bush pokrao izbore 2000. uparene sa novijim skandalom o neozbiljnom posmatranju upozorenja na predstojeće napade terorista, na ovim prostorima, lako mogu biti prepoznate kao jedan deo kampanje napada na republikance od konkurenata demokrata.

Deo filma se bavi ratom u Iraku, izgleda licemerno, ali predstavlja i pravu sliku egocentričnosti, kako autora tako i američke javnosti. "Da, da, da u Iraku, strašno, jadni ljudi, jadni naši momci, neka se vrate kući živi i zdravi...". Začudo Moore nije upotrebljavao (bar ne preterano) svoju omiljenu sintagmu, "Sram vas bilo gospodine Bush", već je to prepustio učesnicima (tzv. slučajnim prolaznicima) u svom filmu. U navodnoj spontanosti i otvorenosti se i nalazi glavna vrednost Moorovog stila. Uz sve zamerke i eventualni doživljaj njegove (ne)pristrasnosti, moramo priznati da se autor nije preterano posvetio montaži u onom pežorotivnom smislu. Što bi narod rekao, nije (previse) navodio vodu na svoju vodenicu. Da li je to trik, osmišljen da stvori iluziju nepristrasnosti i otvorenosti? Po našaem dubokom uverenju nije (inače se uopšte ne bismo bavili Mooreom i njegovim radom), već se radi o čoveku koji je bar u svom radu, u svojim filmovima, istinski demokratičan. Vama ostavljamo da procenite da li je Moore zadržao hroničarsku objektivnost i da li njegov dokumentarizam ima i skrivene motive. Sama taktika autora, bar u smislu postavljanja filma je više nego ispravna. Zamereno, preterano autopromovisanje je problematično samo u pogledu sposobnosti da bude i autor i glumac tj. učesnik u debati.

Veći problem je određena razbarušenost (što nije direktna zamena za spontanost) i prilično neujednačen profil razmišljanja učesnika ove price. Cinizam, ako ga tako doživljavate, obavezno prati politiku, što je i jedna od tema ovog filma, tako da je potpuno legitimno osloniti se na njega. Treba imati u vidu da je Fahrenheit 9/11 prilično američki film jer se i bavi pitanjima prvenstveno važnim i razumljivim Amerikancima. To što je silom prilika, Amerika, tačnije ono što se dešava u Americi postalo izuzetno važno i za ostatak sveta, druga je priča. Za sada je važno da je Mooreov film brutalno efikasan dokumentarac (zato je i dobio Zlatnu Palmu) i da je u priličnoj meri pokriven veštim potezima režisera. Vredi videti u kom pravcu će ići Mooreova karijera, pa u odnosu na buduće rezultate izbora. Da li je film tako dobar zavisi od naših ideja, doživljaja politike i u dobroj meri, mesta gde živimo na planeti.