Fifty Shades Freed (2018)

Završavajući knjigu o onome što je verovatno jedna od najgorih filmskih franšiza u skorijoj istoriji, „Fifty Shades Freed“ se ne završava baš onako grandiozno kako smo se nadali. Ipak, ako pod „grandiozno“ mislite na isto ono na šta i drugi, onda definitivno ima nekoliko tih trenutaka u ovoj trećoj, a ujedno i poslednjoj, adaptaciji najprodavanije trilogije E. L. James. A tu je čak i pucanj iz pištolja u nekom trenutku trećeg čina.

Međutim, u pogledu drame, ili meolodrame, ili jednostavno loše drame, „Freed“ ne uspeva da pruži kvalitetan paket dok istovremeno pokušava da fanovima da ono zbog čega su došli da pogledaju film: više poseta „sobi za igru“ i lagani sadomazohizam, više zapleta od kojih ćete kolutati očima a koje se tiču burne prošlosti Christiana Greya, više reakcionarskih shvatanja ljubavi i braka, više scena sa skupim sportskim kolima, privatnim avionima i vikendicama koje samo 1% ljudi na svetu može da priušti, kao i više pokušaja da se verovatno jedan od najdosadnijih parova na ekranima ikada pretvori u dva upečatljiva lika. Snimatelji su u dobar deo filma ubacili i butt plug.

Ozbiljno, da li je ovo najbolje što se može ponuditi odraslim osobama koje ne žele da gledaju filmove Marvel produkcije? S obzirom da su „Fifty Shades“ filmovi do sada zaradili oko jednu milijardu dolara širom sveta, izgleda da imamo potvrdan odgovor. I ovaj deo bi na sličan način trebalo da ima dobar odziv publike, iako možda u manjoj meri od prva dva filma, pošto su gledaoci počeli da se umaraju od istovetne rutine u spavaćoj sobi.

Kada smo zadnji put videli multimilijardera Greya (Jamie Dornan) i njegovu ljubavnicu Anastasiau Steele (Dakota Johnson), oni su bili na korak od braka. „Freed“, čiji scenario je napisao pisac prethodnog dela „Fifty Shades Darker“ Niall Leonard, počinje scenom sjajnog venčanja ovog para, koji prati medeni mesec koji uključuje gradove kao što su Pariz i Azurna obala. U jednom trenutku tokom putovanja, Christian se malo uznemirio zbog toga što je Ana želela da ide na plažu u toplesu, ali se ta razmirica brzo rešila kada ju je vratio na svoju ogromnu jahtu i izvadio par lisica.

Nakon povratka u Sijetl, oboje se privikavaju na svoje nove uloge muža i žene, iako Ana želi da zadrži svoj posao u izdavaštvu i odbija da je Christian ograničava na način na koji on to želi. Kao i u drugim filmovima, taj odnos prerasta u pitanje koliko će ona zapravo dozvoliti da bude potčinjena – „Ne možeš me držati u kavezu“, ona mu kaže na početku filma – u vezi koja je, uprkos svim zvonima, zviždaljkama i kaiševima za vezivanje, zapravo tradicionalna kao i sve druge. Ispostavlja se da je problem u tome što će Ana poželeti da ima bebu, a Christian baš i nije spreman na to. Čekajte, ko treba da bude „oslobođen“ ovde?

Ostatak zapleta u središtu ima Jacka Hydea (Eric Johnson), Aninog bivšeg šefa koji sada želi da se osveti bračnom paru Grey. Razlog zbog kojeg on to radi se otkriva jako kasno u filmu i to nakon izvlačenja izvesnih dokumenata iz fascikle. Pre nego što se to desi, moramo da verujemo da Hyde – popričajmo na trenutak o imenu ovog lika: Kao Grey ili Steele, metaforička težina njegovog imena vas udara u lice suptilno kao ogromni dildo – čovek koji je nekada bio urednik knjiga fikcije, sada je postao ekspert u korporativnoj sabotaži, provalama, ucenjivanju i kidnapovanju. Ovo je toliko loše odrađeno da je smešno, iako je veliki problem u „Fifty Shades“ filmovima taj da, osim možda jedne šale u ovom delu, filmovi ne znaju da se šale na svoj račun.

Kada se sve ovo sabere ne dobija se mnogo, a užurbano finale ovog filma poseduje kretivnu napetost nalik nekoj od epizoda „T.J Hooker“. Režiser James Foley, koji se vraća nakon što je preuzeo uzde franšize od Sama Taylor-Johnsona, pre par desetina godina je napravio nekoliko pristojnih filmova („At Close Range“, „Glengarry Glen Ross“, potcenjeni „The Corruptor“), a onda radio i na prve tri sezone serije „House of Cards“. Međutim, deluje kao da ga ovaj materijal ne zanima preterano, osim što svakom kadru daje ekstra nivo sjaja, pri čemu i produkcijski tim preteruje sa sado-mazohizmom i sjajem. Fioka puna vibratora nikada ranije nije izgledala tako elegantno i nestvarno kao što je to slučaj ovde.

Johnsonova i Dornan daju svoj maksimum sa materijalom i, makar zbog nje, Ana Steel ima minimalni smisao za humor i makar malo života u sebi. Christian Grey, s druge strane, je prava dosada pa Dornan deluje kao da je udvostručio ukrućenost toliko da svoje linije čita kao da čita teleprompter. Za nekoga ko može da kupi sve što želi, uključujući i ženu svojih snova, Grey bi možda trebalo malo da investira i u svoju ličnost.

Uprkos mnogim erotskim uzbuđenjima koje „Fifty Shades“ filmovi promovišu, njihov pristup seksu je uvek delovao previše sterilno, kao da gledamo dvoje ljudi koji vode ljubav u gumenim rukavicama i sa flašom gela za dezinfekciju ruku. Zar ne mogu bar malo da se opuste, umesto da igraju po nekom vodiču koji uključuje skupe igračke, sigurne reči i nešto što deluje kao nepostojanje spontanosti? Najperverznija scena u celom serijalu je verovatno ona koja se dešava na sredini „Freed“ u kojoj, nakon perioda nesanice, Ana i Christian odlučuju da se poigraju kanticom sladoleda od vanile u kuhinji. Ovde zapravo izgledaju kao da se zabavljaju po prvi put, što i nije tako loše u priči koja bi trebalo da bude ljubavna. Međutim, u pogledu, hm, poslednjih lizova, sve to je premalo i prekasno.