Friday The 13th (1980)

Ovako.

Podatak da nije bilo „Halloween-a“ John Carpentera ne bi bilo ni „Friday the 13th“ Sean S. Cunningham-a nije u potpunosti ispravan. Sličnosti između dva filma ne postoje. Prvi je elegantan, tih, spor i metodičan, drugi ništa od toga; zabavan, dinamičan, nebulozan i besmislen. Ako imate snage i volje odgledajte film Maria Bave „Twitch of the Death Nerve“ (1971) i shvatićete odakle koreni „Friday the 13th“ vuču, i da zaista, nakon Bavinog filma, shvatite kako Carpenter nema nikakve direknte veze sa nastankon „Petka“. Kod Bave, čak i jedan lik nosi džemper koji je nosila Džejsonova mama.

Radnja filma „Friday the 13th“ nije bogata detaljima, što ga čini prvencem u slešer podžanru strave i užasa osamdesetih godina. Gotovo tridesetak naslova je ličilo na „Petak 13ti“ do 1984. godine. Danas svaka grupa tinejdžera u šumici i kampu budi asocijacije kampa na Kristalnom jezeru.

Cunningham je već imao iskustva sa pisanjem strave i užasa sa kolegom Wes Cravenom za film „The Last house on the Left“, ali je za svoj solo trud želeo da on bude „ludačko-brzog“ tempa i šokantan. U drugom je delimično uspeo, u prvom nije.

Montaža je glavni problem tempa filma koja varira iz predugog kadriranja, do prebrzog. Povremeno se likovi u dijalogu (kojih ima više nego u njegovim nastavcima) zadržavaju duže pred nama nego što bi trebalo, na taj način čineći razgovor manje uverljivim.

Što se tiče šokova, u tome je Tom Savini sasvim uspeo i najzad savladao veliki poraz crvene boje iz „Dawn of the Dead“, u kojem je krv karikaturno sličila temperi crvene boje, dok je u „Friday the 13th“ dobila približniji izgled. Forma svih slešera je pornografska forma priče; brbljivi nepotrebni razgovori da posluže kao odmor između penetracije/klanja. Savini je uspešno osmislio svaki napad, sa ne potpuno uspešnom realizacijom svakog ubistva (scena sa sekirom), i „omiljenim“ ubistvom među mladima tih godina, probadanjem Kevina Bacona koje se odvilo pred nama (u vreme kada nije postojao CG); scena koja je zaprepastila gledaoce realizacijom, kao i pet godina kasnije scena u kojoj je Savini na stolu Romerovog trećeg zombi serijala imao telo čoveka bez glave koje je u punom kadru pokretalo ruke. (Možda ću se jednom pozabaviti za Temu Nedelje kako je Savini radio na ključnim scenama tokom njegove karijere).

Ono što izdvaja „Friday the 13th“ od ostalih filmova koji se bave „ograničenim“ mladima izgubljenim po šumama sa svim mogućim prijatnim i dragim sterotimima, jeste osećaj druženja na platnu i manjak ogorčenosti. Odnos glumaca izgleda uverljiv u njihovoj zabavi i budi želju gledaocu da bude deo tog društva. Bilo je to vreme kada razlike između likova nisu bile jasno definisane i grupu su sačinjavali oni koji su najsrodniji mentalitetom jedni prema drugima. Niko nije služio da bude meta ruganja i razgovor se činio prirodnim i neusiljenim; ma koliko razgovor u slešer filmu može da se podvede pod razgovorom. Posle ovog, „neusiljen“ oblik druženja bio je tek uspešno ponovljen u par slešera: „Friday the 13th 2“, „ My Bloody Valentine“ (1981) (film sa najuverljivijim druženjem u žanru strave i užasa prvih 30 minuta), kao i zabavno društvo filma „The Burning“.

Suditi o kvalitetu slešer filma je suvišno, a bilo bi i neprijatno. Njegova vrednost je u poslednjih 15 minuta i koliko je jeziv tokom njih. „Friday the 13th“ je uspešno, mada se ponovo vraćam na tu montažu, odradio taj deo posla. Da je montaža bila dinamičnija na samom kraju, borba dveju žena se ne bi činila kao kretanje od A do B već više sirovom. Ovako vidimo šamar, zatim reakciju na šamar, pad, zamah, odbranu, ali sve sa dovoljnim pauzama između koje više ometaju napetosti nego idu njoj u korist. Sa druge strane, postoje dobro režirane (pod tim mislim na dobro režirano u slešer filmovima) scene, posebno ispred kupatila kada je kadriran prozor sa raznim junacima koji ulaze u njega i prolaze pored. Ta scena uspešno postavlja izolaciju pred gledaoca.

Muzika Harry-a Manfredini-a je posebna priča i jedan od ključnih razloga velikog uspeha. Film strave i užasa treba da nosi prepoznatljivu melodiju; „Psycho“, (o kojoj je pisano u Temi Nedelje) „The Omen“, „Halloween“, svi su oni sastavni deo muzičke podloge koja je sa filmom „Friday the 13th“ doživela vrhunac. 31 godin je prošla od „Friday the 13th“ a ni jedan film strave i užasa se više nije mogao pohvaliti originalnom temom.

O filmu se, naravno, može pisati dosta, kao i o svakom drugom koji je zašao u kultni status, jer se dosta toga dešavalo oko njega; zmija u filmu se slučajno pojavila te je, jadna, odmah i ubijena za potrebe scene, Crosby je umalo oslepeo nakon što je Savini stavio neprovereni lepak na njegove oči ne bi li držale komad strele (i nije podigao tužbu iako je bio unuk Binga Crosby-a), dlakave muške ruke se pojavljuju u scenema kada se reže grlo prve žrtve filma i kada je poslednjoj odrubljena glava, Betsy Palmar je pristala na ulogu da bi od novca priuštila sebi novi auto, a uloga joj bila ponuđena jer je jedina imala sopstveni prevoz do mesta snimanja, glumci su se novembra meseca kupali u jezeru i tako dalje, i tako dalje.

Kada je izašao film je bio masovno ispljuvan. Jedinu punu pažnju i priznanje za doprinos žanru došlo mu je u časopisu Fangoria. Ali je sve zaprepastio zaradom. Sa budžetom od 550 hiljada dolara došao je do zarade od 39, 7 miliona dolara. Poznati kritičari su po prvi put tražili da se neki film povuče iz bioskopa i, što je bio presedan, javno objavili adresu Betsy Palmer gde bi svi ogorčeni roditelji slali pisma puna pretnji i mržnji. Jer bile su to godine u Americi kada je bilo nedopustivo biti gadan na platnu, a sasvim legitimno biti uživo preko pisama i uznemiravati glumca. I pored čitave hajke na film i učesnike zauzeo je 18. mesto te godine na listi najprofitabilnijih naslova 1980-te godine. Oborio je rekord „Amityvill-a“ i postao prvi film strave i užasa koji je za prvi vikend uzeo skoro 6 miliona dolara, da bi na kraju godine iza sebe na listi ostavio: „Dressed to Kill“, „The Jazz Singer“, „Flash Gordon“, „The Elephant Man“, „Raging Bull“, „American Gigolo“, „The Fog“, „Cruising“, „Close Encounters of the Third Kind (Special Edition)“ i „Prom Night“

Za sve koji gaje neke sipmatije prema ovom filmu, ako ste spretni, možete pronaći u prodaji strip sa radnjom smeštenom pre samog početka „Friday the 13th“ i saznati mnogo više o Džejsonovoj mami i zašto je ona toliko volela svoje neobično detence.

Jasno, veliki uspeh traži još više, tako da su producenti odlučili da brzo sklepaju nastavak. Ali kako nastaviti nešto u čemu je glavnom nitkovu odsečena glava, dok se drugi samo pojavio u kratkoj, ali prilično efektnoj, sceni sna?

Kako ga nastaviti.... i da li će nastavak doživeti sličan uspeh?

Tako.