George Tilman režira film o Milesu Davisu

Džez legenda i legenda improvizacije, posebno sedamdesetih godina, dobiće svoj film, na žalost, ispoliran za potrebe holivudskog društva, sa sasvim sigurno umanjenom, ili ublaženom mračnom stranom Davisa.

Don Cheadle radio je na biografiji muzičara, ali ga je George Tilman Jr zaskočio, pride, što uz sebe ima i pomoć Gregorija, sina Davisa.

Miles Davis nije samo legenda džeza, već i ključna figura dekada, obzirom da je radio sa veličinama poput Dizzya Gillespia, Charlia Parkera, Arta Blakea i najlegendarnijeg među svima njima, Johna Coltrana. Uz sva ta imena, našao se u vreme nastajanja i nestajanja žanrova - bebop, cool, fusion – između 1940-1970.

Dobijao je Gremi nagrade šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih. 1990. uručena mu je nagrada za životno delo. Godinu dana nakon toga preminuo je.

Novi film, za sada nosi naziv „Miles“, a biće snimljen prema knjizi Darka Mangusa “The Jekyll And Hyde Life Of Miles Davis.“ U knjizi je poklonjen veći broj stranica pedesetim godinama i čuvenom periodu heriona, na šta je Milas bio debelo navučen.

Poznata je priča, koju Miles negira, u kojoj tokom jednog od kriznih napada, u gluvo doba noći, pokisao, sa trubom u papirnoj vreći, Miles upada na tezgu Maxa Roacha i Clifforda Browna, svira svoj solo i ponovo nestaje u noći.

Problem sa ovim filmom, veoma realan, jeste da će njegovom pričom producenti pokušati da se dodvore široj publici, a ne samo ljubiteljima, sa nadom da novu generaciju pridobiju njegovom muzikom. Problem je u tome što se Milesu ne bi dopao takav pristup, čiji je pristup bio više u duhu Monka, koji je jednom rekao: „Neću da sviram ono što traže od mene, već ono što ja hoću, a kome se to dopada uvek je dobrodošao da sluša. Samo treba saslušati.“

Još jedna je nada producenata da će se diskografija Milesa, nakon filma, prodavati unosnije poput Cashove i Charlesove, zaboravljajući na najosnovnije - ma koliko ispoliran film bio, muzika Milesa nije prijateljski nastrojena svakom uhu, poput pomenute dvojice muzičara, već traži određeni senzibilitet slušaoca. Ipak, jedina stvar koja producentima ide u korist je zaista preširok asortiman muzike i žanrova kojim se bavio legendarni muzičar, tako da i za one koji ga nikada nisu čuli, a koji sigurno da ne bi bili spremni na njegove sedamdesete, naročito na albume, tipa „Get up with it“, uvek će se naći nešto lagano i primernije nezainteresovanom uhu, željnom trenda, poput njegovih obrada „Time after Time“ (Cyndi Lauper) i „Human Nature“ (Michael Jackson) sa albuma „You're Under Arrest“ (1986).

Ukoliko vas zainteresuje muzičar ovih dimenzija, nađite knjigu i preko nje bolje se upoznajte sa njim. Propustite film.