I, Robot (2004)

Chicago, godina 2035. Kada cenjenog konstruktora robota Alfreda Lanninga (James Cromwell) pronađu mrtvog, slučaj dobija tehnofobični detektiv Del Spooner (Will Smith). lako svi sugerišu da je u pitanju samoubistvo, Spooner smatra da je savršeni droid Sonny (Alan Tudyk) krivac. Da li je robot zaista mogao da počini ubistvo?

Možda očekujete da će Ja, Robot biti film sličan velikom hitu Willa Smitha, Ljudi u crnom, ali u pitanju je potpuno drugi tip SF priče, povratak korenima žanra i gigantu naučne fantastike Isaacu Asimovu. Ako pominjanje Asimova bilo kome vraća u sećanje adaptaciju The Ca­ves Of Stell ili jeftini televizijski pristup SF-u, slobodno odahnite. Osim imena likova i čuvenih Asimovljevih zakona robotike (naročito prva tri koji treba da osiguraju da mašine, roboti nikada ne povrede njihove tvorce, ljude).

Bitno je da uvek imate na umu da je Ja, Robot letnji bioskopski hit, istina znatno ambicioznije osmišljen nego što je to uobičajeno. Možda Proyas nije dostigao intelektualne visine filma Solaris, ali intrigantan scenario (Jeff Vintar, Aki va Goldsman) bavi se temama koje nisu centralno mesto i motiv većine SF hitova. Fašizam, robovlasnički odnosi i interakcija čoveka i mašine na najdirektniji mogući način su teme filma. Uz diskretno i nenametljivo prisustvo kompjuterske animacije uspelo se u pomirenju dve veoma različite kategorije, klasičnog izgleda noir SF-a i modernog hiperstilizovanog total dizajna predviđene budućnosti. Total dizajn podrazumeva i projekciju budućih društvenih odnosa, tačnije viziju moguće budućnosti. Pravi talenat Proyasa leži upravo u to­me. Ako se setimo bajkovitosti Vrane lakše je razumeti kako ovaj režiser uspeva da stvori istinski prepoznatljivu atmosferu. Mora se odati i priznanje Willu Smithu za očigledne napore u promeni stila. Odmah da kažemo, ovo je 'najuzdržaniji' Will Smith do sada. Duhovito je i ubacivanje komponente tehnofobičnosti u njegov lik detektiva Spoonera. Proyas i Smith uspevaju da uobliče gotovo idealnog SF junaka.

Jedan deo kritike je zamerio Proyasu da se držao konvencionalnih rešenja naročito u svetlu njegovog vizionarskog rada na filmu Dark City. Trebalo bi imati u vidu da je osnovni kostur filma sačinjen od klasične detektivske pri­ce. Za razliku od Blade Runnera koji je u suštini Bogart prebačen u 21 vek, Ja, Robot ima pažljivije projektovanu priču, jer su svi iz ekipe besomučno čitali priče Isaa­ca Asimova. To je proizvelo klasičnu i konvencionalnu atmosferu, ali uostalom na reklamnom plakatu se naglašava ta klasična komponenta. Najviše pohvala dobio je scenograf Patrick Tatopoulos koji je kreirao zadivljujući svet budućnosti, što je Proyas vešto integrisao sa sjajnim glumačkim ostvarenjima. Najzanimljiviji je Alan Tudyk, koji na neki način služi kao osnova za lik Sonnyja, buntovnog robota (na neki način Sonny je klasičan lik, nešto kao metalni Spartak). Tudyk je u svoj lik ugradio više emocija nego svi ostali likovi zajedno. Vise nego pristojno ostvarenje, koje često ima trenutke koji liče na najbolja dostignuća SF-a '70-tih i '80-tih.