RD. Zašto je tako malo dijaloga u „The Banishment“?
AZ. Prvobitno bilo je dosta dijaloga u scenariju – i mislio sam da je potpuno očaravajući. Zato što je bio adaptovan od strane Williama Saroyana, imao je osećaj težine i lepote, bio je pun monologa i ponavljanja.
Ali čim sam počeo da ga probam sa glumcima, postalo je jasno da je katastrofa. Dugi dijalozi bili su nemogući za snimanje na zadovoljavajući način. Bilo bi i teško glumcima da njima drže pažnju tako dugo.
RD. Porodični odnosi od velikog su značaja u oba vaša filma. Šta je to u dinamici porodice što vas fascinira?
AZ. Za oba filma tragao sam za tematikom koja me dodiruje. To se desilo sa „The Return“ i „The Banishment“ čim sam pročitao scenarija.
Može biti da je samo slučajnost da su priče koje su me ganule u vezi porodice, ali možda je prisutan i elemenat nadoknade, zato što ja osećam da nisam nikada imao potpunu porodicu. Moj otac me je ostavio kada sam imao šest godina i od tada sam se šetao sa mesta na mesto. Osećao sam se kao da živim u hotelu.
RD. Uspeli ste da izvučete izuzetno uverljive uloge od dece u vašim filmovima. Kako ste to postigli?
AZ. Na neki način vrlo je teško raditi sa decom, ali na drugi je, zapravo, jednostavnije raditi sa njima nego sa odraslim glumcima. Morate da stvorite situaciju u kojoj oni mogu da žive. Pronađete odgovarajuću decu i oni samo žive životima likova, a vi ih snimate. Ono što morate je da im date cilj toga dana i od njih da očekujete da ga ostvare.
Posle prvog filma rešio sam da nikada više neću raditi sa decom. Ali, naravno, jesam. Postoji jedna scena sa magarčetom. Traje sedam ili osam sekudni na ekranu. Ali nama je bilo potrebno pola dana da je snimimo. Tri rolne filma smo potrošili na nju. Sada kažem da nikada neću raditi sa životinjama ponovo.
RD. Da li je vašoj odrasloj ekipi bilo potrebno upućivanje?
Čitav uspeh filma zavisi od ekipe. Tako da provedem dosta vremena tragajući za tačno odgovarajućim ljudima. Uvek imam sliku određenog lika u mislima, a onda pogledam mnogo glumaca i poredim suštinu lika sa suštinom onoga koga upoznam. Kada se virtualna i stvarna ličnost poklope, znam da sam pronašao svog glumca.
A onda u toku filma glumac tek oživi njegov ili njen život. Glumac i lik postanu jedno.
RD. Likovi u „The Banishment“ prolaze seriju mučnih stradanja. Da li ste osetili da ste previše zahtevni kao reditelj, od očekivanja od vaših glumaca da prožive te scene?
AZ. Ne smatram da je to previše zahtevno niti sadistički.
RD. Da li vaš stil režiranja pruža filmu mračni realizam?
AZ. Da. Pripadam staroj školi pozorišta i kinematografije i verujem da svaki posao ima katarzu. Film je u suštini druga stvarnost. To je kao san. Važno je da gledalac može da se prepusti tom snu i da živi u njemu, tako da kad uđu u film oni su u jednoj vrsti prostora, a kada ga napuste u sasvim drugačijem su prostoru.
RD. Ima vrlo malo kulturoloških referenci u „The Banishment“ – mogao bi da bude smešten bilo gde – ali je religiozni simbol bez sumnje Hrišćanstvo. Zašto ste odlučili da se zadržite na njemu?
AZ. Funkcija religije na filmu je da obriše granice između različitih ispovesti likova. Ali bez ikakve reference prema hrišćanstvu, film bi se previše naginjao mitologiji. Nije u pitanju apokaliptički scenario, kao što su neki ljudi pretpostavili. Mnogo je bliži stvarnosti u kojoj danas živimo.
Takođe, bilo bi veoma teško za mene da ispričam priču kroz drugu religiju jer je ova ona sa kojom sam ja odrastao.
RD. Da li bi ste snimili neki ne-ruski film?
AZ. Pre „The Banishmenta“ mislio sam da je nemoguće. Bojao sam se dve stvari: prve, mog potpunog nepoznavanje engleskog jezika i američke kulture, i drugog, plašio sam se da bi mi Amerikanci „holivudizirali“ projekat. Nisam želeo da mi neki monstrum od producenta kaže koje glumce da koristim. Jednostavno to ne bih mogao da prihvatim.
Prvi od ta dva bio je veći strah. Ali sada znam da film može biti snimljen svuda i sa bilo kakvim glumcima. Sve zavisi od toga šta je potrebno za priču.
RD. Vaš rad je često poređen sa Andrejem Tarkovskim. Koliko je uticao njegov film na vaš?
AZ. Filmovi Tarkovskog su me inspirisali da postanem reditelj. Ali Mikelanđelo i Ingmar Bergman su, takođe, bili ogromni uticaji.
RD. Da li ste imali pritisak, dok ste snimali „The Banishment“, da će biti u ravni sa „The Return“?
AZ. Bilo je nemoguće izbeći pritisku. Sva pažnja bila je usmerena na mene.
A postoji zakon, kada gledaš u nešto, ponašanje tog nečega se menja. Debelo sam se borio da se to ne desi sa mnom.
RD. Jeste li bili razočarani što niste dobili Palme d’Or?
AZ. Imam veoma roditeljski odnos prema svojim filmovima i ne mogu biti previše kritičan prema sopstvennom „detetu“. Takođe tanak debeo obraz, kao i dete, tako da nalazim potpuno nemogućim da ignorišem mišljenja drugih ljudi. Naravno da je bilo razočaranje. Ali se, isto tako, osećam vrlo zadovoljnim zato što snimam filmove.
Filmovi:
- The Black Room (2000) (TV serija)
- The Return (2003)
- The Banishment (2007)
- New York, I Love You (2009)
- Elena (2010)
.jpg)
.gif)
