Jane Eyre (2011)

Ovako.

Jane Eyere je jedna od najomiljenijih knjiga moje majke i sećam se njene ključne izjave kada je odgledala crno belu verziju filmu. Nakon što se pojavila kinematografska junakinja Jane Eyere moja majka se zaprepastila izgledom glumice. „Sine, dok sam čitala knjigu ona jeste bila ružna, ali dobroćudna, pa sam je ja zamišljala prelepom, a ova samo ružna. Gde nju nađoše?“ Onda je odgledala i druge verzije kako su godine odmicale i razočarenje se nizalo jedno za drugim, kao ražnjići, jer su onda sve bile isključivo lepe. „Pa, šta je sada ovo?“, promrljala je tokom verzije sa William Hurt-om, „Od kada je Džejn Ejr lepotica?“

Ovu verziju možda bi i trebalo da pogleda jer Mia Wasikowska nije lepotica u klasičnom, holivudskom smislu reči, što jeste od presudnog značaja za priču. Možda može da se ode toliko daleko i da se Wasikowska pohvali kao najboljim portretom pisanog lika. Možda je i do elegante fotografije. Možda je i do suptilne ruke mladog reditelja. A možda je samo film došao u vreme kada je prezasićenje bljutavošću dostiglo taj nivo da je Jane Eyer povetarac na temperaturi od 39 stepeni, koliko je trenutno dok se piše ovaj prikaz.

Naravno, film sa Michael Fassbender-om ne bi trebalo da bude neuspešan, sa posebnim akcentom na gospođu Ridovu koja se našla u rukama najtalentovanije mlade britanske glumica Sally Hawkins.

Ako pratite ekranizacije sestara Bronte, sigurno je da ćete ovu odgledati, ako ne pratiti, imate film sa tri jaka glumca, različitih senzibiliteta i talenata, koji jesu sposobni da vam prijatno popune jedno veče u krugu porodice, suseda, rođaka, dalekih prijatelja, putnika dobronamernika, možda prodavca lubenica i dinja ili uz psića neke pogodne rase koji vam neće prekinuti protok krvi kroz butinu kada se i ono ugnjezdi da sa vama odgleda unikatnu i specijalnu... mis Jane Eyer.

Tako.