King Kong (1933)

Ovako.

Film koji je godinama smatran pripadnikom više kategorija, stravi i užasu, naučnoj fantastici, fantastici, akcionom filmu, u osnovi je film o čudovištu (sa modelom čudovišne visine za 1933. godinu, od 25 metara), žanru kojem pripada i sam „Jaws“, Stevena Spielberga. Razlozi zašto je film svrstan u kategoriju staromodne avanturističke priče su očigledni. Film sadrži klasičnu holivudksu formulu, momak spašava devojku. Tu su i potere, bekstva, linčovanje, ljuti domorodci, još malo detalja i sve je moglo i da se smesti u vestern milje.

Čak i za to vreme, priča je bila sačinjena od klišea, ali je ostavila publiku opčinjenu rezultatima specijalnih efekata. Od trenutka kada se majmunoliki stvor pojavio, uspešno je zadržao pažnju publike do same odjavne špice... i tokom nje. Prednost filma su bili komični trenuci u kojima glavni protagonosti nikada nisu otišli do kraja i upravo takvim komičnim koloritom podigli su dinamiku priče. Do danas takvo lirsko vrištane Fay Wray niko nije nadmašio. Verovatno sa razlogom.

Danas više niko da ne razmatra ljudski faktor priče u Kongu, jer se većina analiza svodi na Willis H. O'Brien-ovu tehniku efekata stop-pokreta (na žalost danas je upotreba tih efekata odavno deo filmske prošlosti, osim u filmovima češkog autora Jan Švankmajera i britanskim animacijama) koji su bili čuveni svojevremeno, a neke od scena ni danas nisu izgubile na čaroliji. Trideset treće, O'Brienu je pošlo za rukom ono što Peter Jacksonu nije 2005., a to je ličnost koju je veliki majmun dobio, izrazima iznenađenja, bola, besa, na trenutke čak i simpatičnog blesavljenja, što je filmu dalo posebnu notu, čineći od krute figure, pre svega, simpatičnu, a onda i tragičnu, pružajući liku dimenziju očaja. Ovde nije slučaj da je „staro“ bolje od „novog“ u svetu filma, već je jednostavno tako. Kong 2005. je drčna verzija nečega što je 1933.

Bombastična muzika Maxa Steinera držala je atmosferu od prve do poslednje scene, često i nadomeštajući nedostatke same priče i vidljive mane stop-animacije.

Verzija iz 1976., danas neverovatno zastarela, ostaje poznata samo po skromnoj desnoj dojci Jessice Lang, nastavak iz 1987. ćemo sada pomenuti i nikada više, a o rimejku iz 2005. biće govora u nekom drugom prikazu.

Tako.