•        Evo prilike da i Vi postanete deo Prologa.
  •        Ukoliko želite da postavite prikaz svog omiljenog, ili neomiljenog, filma, glumca ili reditelja, vest koja vam je jako značajna, ili bilo Å¡ta Å¡to se tiče sveta kinematografije, možete nam poslati vaÅ¡a viđenja na adresu info@joombooz.com
  •        Da bi bio objavljen, prikaz ne sme u sebi sadržati nikakve vulgarnosti, da ne bude kraći od 10 rečenica, reči poput "brate", "sestro", "fenomenalno", "super" (osim ako nije deo naslova) i njima slične neće se uzeti u obzir, kao ni atak na manjinske grupe.
facebook twitter rss youtube

Little Otik (2001)

Iako zvuči, gotovo, neverovatno, „Little Otik“ zaista izgleda kao „najnormalniji“ film Jana Švankmajera. To je njegov prvi film u kojem je uveo standardni dijalog. Tri prethodna filma su, ili sadržala citate iz knjiga („Alice“, „Faust“), ili su potpuno bili bez i jedne izgovorene reči, umesto kojih su služili pokreti, gestovi, izrazi lica i postupci („Conspiratros of Pleasure“).

Postoje brojni razlozi zbog čega je dijalog odsutan iz dela Švankmajera, ali treba zapamtiti najosnovniji, da je on pre svega započeo sa animiranim filmovima. Izražajni potencijal ove forme nikada nije zavisio od izgovorene reči jer se sve zasnivalo na naglašenoj vizuelnoj ekspersiji, što stoji kao suprotnost dijalogu. Zato je i pečat Švankmajera jedan od najupečatljivijih u današnoj kinematografiji, posebno sa njegovim neprevaziđenim akcentom na bizarno, što se retko viđa u formi umetničkog kao u njegovim radovima.

Obzirom na čitav opus Švankmajera, kao i onih koji su odgledali, makar jedan njegov film, jasno je bilo da njegova adaptacija narodne priče neće biti klasična obrada na kakve je prosečan gledalac navikao. Njegova kompleksa interpretacija odjekuje alegorijom, simbolima i savremenom mitologijom. Sam je rekao: „Da li je Otišanek oličenje prirode koja nema ljudska ograničenja, da li je on naša ljubav, naš prijatelj, ali takođe i naš ubica? Ili je Otišanek mračna svest koja vlada nama i uništava nas, sa kojom samo deca i ludaci mogu da komuniciraju? Verovatno je i jedno i drugo istovremeno.“

Film i kreće sa sudarom svetova; prirode, predstavljenom figurom čudovišta, Otišaneka, sa svetom savremene zapadne civilizacije – kulture. Izolovano biće te civilizacije, barem prema viđenju Švankmajera, izgubilo je sve svoje korene. Par koji ne može da ima dece pobunio se protiv prirode, prisvojivši dete iz nje same i time započeo katastrofu. Bajka prisutna u priči može da se posmatra i kao odnos između roditelja i dece koji je ovde predstavljen fatalno, kao odnos kakav postoji u savremenom dobu, odnos kojeg, zapravo, više nema. Scene sa devojčicom Akžbetkom i njenim roditeljima, kao osnova takvog odnosa, kruna su najduhovitijeg u filmu. Pored toga, slepa ljubav roditelja prema detetu je izvrnuta ruglu kada shvatamo da nije obrnutno, što je Švankmajer izveo do groteske.

Koncept susreta muškarca i žene je ovde prikazan kao dekadentan u savremenoj konzumirajućoj formi. Uljudni, svakodnevni život i okruženje tokom čitavog filma dolazi u sukob sa bajkovitom radnjom i samim postajanjem Otika i pokazuje koliko malo je potrebno da se uzdrma rutina na koju smo tako navikli. Švankmajer je uspeo da izloži satiri sitan buržoaski dosadan život koji sebe ne smatra vrednim ukoliko svoje navike i običaje ne bi prosledio dalje. Metodom kojom se Švankmajer služio je poznata situaciona komedija češkog komunističkog režima, tako da je čitava radnja smeštena u banalni svet Horakovih i njenih suseda, sa svim njihovim dosadnim i svakodnevnim stereotipima i stepeničnim tračarenjem.

Najupečatljiviji lik filma je neverovatno talentovana desetogodišnja Kristina Adamkova u ulozi maestralne Alžbetke, devojčice koja je tokom filma prevazišla roditelje, pedofila, masakar, pa i sam pojam ubistva. Alžbetka je sajajn primer deteta koje se umesto straha od nepoznatnog pridružuje nepoznatom i time od njega stvara svakodnevno okruženje u kojem ona vlada. Ona sa druge strane i veruje u postojanje bajki i zato za nju i ne predstavlja šok otkriće identiteta Otišaneka. Naprotiv, Alžbetka u njemu vidi mogućnost da se reši nekih svojih tekućih problema.

Nas četovorica smo u Londonu gledali prvo prikazivanje „Little Otika“. Okruženje u sali bilo je pretežno britansko, sa jednim češkim parom iza nas. Osim tog para i nas dvojice, gotovo niko se nije smejao scenama u kojima je Alžbetka udarana šakom po glavi od strane oca kada odbija da jede, načinima koje je devedesetogodišnji pedofil pokušava da namami Alžbetku, kao i njenom rešenju kako da izađe na kraj sa njim, njenom izvlačenju šibica ne bi li videla koga će prvo od roditelja ubiti, teškim udarcem drvenog poklopca po njenoj glavi i Otikovom burlesknom proždiranju ljudi. To su briljantno snimljene duhovite scene koje su se englezima, narodu ne tako upoznatim sa crnim humorom Čeha (sa izuzetkom prijatelja iz Južne Afrike, kome sam neizmerno zahvalan jer nas je odveo na projekciju filma, sjajno procenivši moj ukus i smisao za smešno) učinile brutalnim i neukusnim. Trebalo im reći u flajeru da je satira u pitanju.

Da se ja vratim Alžbetki. Isprva, njena briga o Otiku, kada dođe do nje, izleda nelogično, dok se ne pogleda druga strana devojčice i njene stalne igre sa lutkama i ulogom majke. Ipak, njeni napori ostaju uzaludni, jer tragedija je neminovna, kao što i priliči Švankmajeru. Jan Švankmajer, na sreću, nije reditelj koji će nam predstaviti priču „Lepotice i Zveri“ sa rehabilitovanim završetkom ili kultivizacijom animalne prirode kao prirodne komponente ljudskog života. Kod njega bi pre bio slučaj da sve šoljice i predmeti budu polupani na kraju, Lepotica raspori, natakne Zver na kolac i počasti se njegovim mesom, a od njegove odrane kože napravi lutku koja bi procesom Švankmajerove animacije oživela.

„Little Otik“ se završava simbolično; starica će biti ta koja će okončati sve muke, jer ona nije ni roditelj niti dete. Starost kod Švankmajera ima svoju tvrdoglavu putanju od koje ne skreće i ne prašta nikome ko na nju stane.

Animacija u filmu je u manjoj meri prisutna nego u Švankmajerovim prethodnim filmovima, dok je motiv hrane sveprisutan, posebno u stanu Alžbetke čija majka sebe može da doživi jedino kao kuvaricu i preko postavljenog stola katarzu.

Sa ovim filmom Švankmajer jeste napravio iskorak u kinematografiji, kako svojoj, tako svetskoj. Ukoliko niko nije odgledao ni jednog Švankmajera ovo je odlična polazeća tačka. A ako nađete njegov kratki animirani film „Meat Love“, to svakako odgledajte. Biće vam onda jasan i sam Jan Švankmajer.

Oly
Žanr:Komedija, strava i užas, drama, tragedija, animacija, umetnički, bajka
Godina:2001
Reziser:Jan Å vankmajer
Producent:Keith Griffiths, Jaromir Kallista
Scenario:Jan Å vankmajer
Uloge:Veronika Zilková, Jan Hartl, Kristina Adamcová
Uzrast:R
Award:Mnoge
Studio:Zeitgeist Films
Zemlja:Češki
Jezik:Češki
Trajanje:132 minuta
Podeli:



Preporucujemo

Beldocsovi “Meteori” - putovanja na mesta gde je vreme...
My Octopus Teacher (2020) (2020)
VR program Beldocs festivala u Bioskopu Balkan i Galeriji...