London River (2009)

Ovako.

Uz najsposobniju britansku glumicu Maggie Smith, ime Brende Blethyn stoji na čast njihovoj filmskoj industriji još od 1980. godine sa TV filmom Mike Leigha „The Grown-ups“. Najzad, trinaest godina nakon nezaboravne i nagrađene Cynthie Purley, Mike Leigha, u drami „Secrets and Lies“ (1996.), Blethynova dobija najsloženiju ulogu, čitavu sastavljenu od tonova i nijansi.

Teroristički napad u Londonu 2005. godine, vođen u pozadini ove dramaturški nenametljive priče, režiser Richid Bauchared izveo je potpuno izbegavši sve klišee, toliko prisutne u današnjoj kinematografiji, u vezi sa kulturološkim nesporazumima, snimivši priču na istinskim lokacijama u Londonu, postigavši ono što je pošlo za rukom maloj grupi nebritanskih reditelja, da stvori intimnu stvarnost u metropoli i bespomoćnu usamljenost tragično prikazanu preko ogoljenog lica, nemaskiranog filmskim trikovima, Sotigui Kouzatea. (Zaslužen Srebrni Medved u Berlinu).

Najefektniji prizor u karijeri Brende Blethyn, u kojem sedi u hodniku bolnice čekajući poziv da vidi nije li njeno dete na mrtvačkom stolu, jeste kada podiže pogled shvatajući da unutra zaista može biti njena ćerka, kada izrazom lica čini ono što je do tada bilo svojstveno samo Kathy Bates (u filmovima „Love Liza“ i „The Bridge of San Luis Rey“) i Leni Endre (u filmu „Trolosa“), gde spoj glumca i njegovog lika postane sasvim živ i pred nama se prikaže gotovo nemoguće – razmišljanje tog hibrida.

Na svom albumu „Peacetime“ iz 2007. godine, Eddi Reader je zajedno sa Boo Hewerdinom napisala pesmu inspirisanu tragičnim događajem iz 2005. godine.

Jednu pobedu već su sagoreli

I ponekada jeste teško

Da pustiš svog zmaja da luta

U Nilovom dvorištu.

Dok sam se vozila autobusom,

Palo mi je na pamet,

Da nismo razdvojeni

Već da se držimo jedno drugoga

Sa rukama dobronamernim

I tvojim, dobrim, dobrim srcem.

To je bilo onda

I ne znam kako

Ali sam se našla zatečena u sredini

Mada, sada više nije ni važno

Gde god da si

Samo mi javi da si siguran

Siguran kao kod kuće.

A rekao si mi, da ćeš biti,

Onaj koji će mene nadgledati.

„Napisali smo ovo u Jorkširu na dan kada su ti mladi Britanci otišli u London da ubiju i povrede ljude. Sve što smo mogli je da mislimo na sve koje smo znali, i da se molimo da su preživeli i da su dobro. Zapanjuje me i olakšava, da žestoka mržnja, mada neverovatno destruktivna, može takođe da ohrabri veliku i žestoku ljubav. ČINJENICA!“

Tako.