Maleficent: Mistress of Evil (2019)

Da Maleficent već ne postoji, možda bismo morali da je izmislimo za Angelinu Jolie. To je kako je do krajnosti odgovarala glumica - sa svojim oštrim jagodicama i pogledom koji spaljuje dušu. Iako je njena tamna kralјica možda ona s rogovima, oštrim zubima i crnim šišmiš krilima, ispod bodlјikave Morticia Addams duhovitosti je samo usamlјena i pogrešno shvaćena žena.

Maleficent: Mistress of Evil scenario, nažalost, je druga priča. Ili uopšte nije mnogo priče: Umesto toga, uglavnom se registruje kao niz složenih faunom natopljenih screensavers-a, razvučenih tako da se uklapaju u dva sata nejasnog Disney-evog mita. Taj mit se možda dovolјno dobro isplatio da zasluži nastavak originala iz 2014. godine, ali u svetu gde je Wicked još uvek Broadway-ski hit više od 15 godina i Joker nežno stepuje po blagajnama bioskopa, Mistress se oseća kao neobično energičan ulazak u antiheronski kanon.

Kako film počinje, nekadašnja meta Maleficent - okrenula se – u volјenu kćerku, princezu Auroru (Elle Fanning, kolačić dvostruko smrznuta u penastoj pink i plavoj) komunicira na vresištima sa CG stvorenjima velikim i malim, i ubrzo prihvata prosidbu zgodnog, fatalno ozbilјnog princa Phillip-a (Harris Dickinson). Nјihova unija će ujediniti kralјevstva smrtnika i njihove natprirodne braće - ili bar to je ideja. Phillip-ova majka, kralјica Ingrith (Michelle Pfeiffer), ima druge planove, od kojih je većina uklјučivala podmukle gasove i masovni vilinski genocid.

Zašto ih želi mrtve? Jedva da znamo, jer su ulozi, postavljeni od veterana kompanije Linde Woolverton (ona je napisala i „Alice in Wonderlands“ uživo akcija i napisala originalni animirani Lion King), toliko široki i pogrešno definisani. Stvari se uglavnom dešavaju, čini se, zato što moraju, da bi se ovo prašnjavo vreteno zavrtelo još jednom.

Norveški režiser Joachim Ronning (Pirates of the Caribbean: Dead Men Tell No Tales) nastavlјa da se kreće onoliko dobro koliko može sa tako malo zapleta i tako malo uglova koji su pretrpani podvalama zelenog ekrana. Odvedeni smo se u domovinu plemenitog plemena Maleficent, na čelu sa plemenitim Conall-om (Chiwetel Ejiofor), i prošetani smo zamornim cvrkutavim čarobnim šegačenjem (što je gubitak nominovanih za Oscara Imelda Staunton i Lesley Manville); susrećemo čoveka-vranu (Sam Riley) i šaku antropomorfizovanih maslačaka i kapa pečuraka.

Za decu je možda to još uvek čarobno; odrasli će, međutim, izgubiti mnoge duge, užurbane zbunjujuće minute pitajući se zašto snage koje su mogle da spoje Pfeiffer-ovu i Jolie na ekranu ne mogu bar malo bolјe da oboje učine njima i daju im delove da istinski zariju svoje zube filmskih zvezda u to. Ono što im je preostalo da urade je da urade ono što mogu od Mistress-ine tanke, sjajne cicvare. Obe zaslužuju film snimlјen u više od dve dimenzije, i njihova publika takođe.

P.S. Ukoliko je u Vama i dalje dete koje ste nekada bili, otiđite i dopustite mu da ponovo veruje u čudesni svet u koji je nekad verovalo...