•        Evo prilike da i Vi postanete deo Prologa.
  •        Ukoliko želite da postavite prikaz svog omiljenog, ili neomiljenog, filma, glumca ili reditelja, vest koja vam je jako značajna, ili bilo šta što se tiče sveta kinematografije, možete nam poslati vaša viđenja na adresu info@joombooz.com
  •        Da bi bio objavljen, prikaz ne sme u sebi sadržati nikakve vulgarnosti, da ne bude kraći od 10 rečenica, reči poput "brate", "sestro", "fenomenalno", "super" (osim ako nije deo naslova) i njima slične neće se uzeti u obzir, kao ni atak na manjinske grupe.
facebook twitter rss youtube

Marlene Dietrich (1901 – 1992)

Marlen Ditrih (nem. Marlene Dietrich; 27. decembar 1901 — 6. maj 1992) je bila američka glumica i pevačica, nemačkog porekla. Filmsku karijeru počela je dvadesetih godina prošlog veka, da bi za deset godina postala jedna od najcenjenijih i najtraženijih glumica, kao i najplaćenija kabaretska igračica na svetu. Ostvarila je zapažene uloge u filmovima Plavi anđeo, Žena za kojom se čezne, Šangaj ekspres, Đavo je žena i Plava venera, kao i u filmu Maroko za koji je bila nominovana za Oskara za najbolju glavnu glumicu.

Marlen je bila veoma intrigantna žena. Za nju se vezuju ljubavne afere sa Čarlijem Čaplinom, Kirkom Daglasom, Frankom Sinatrom, Ernestom Hemingvejem, Garijem Kuperom, Džonom Vejnom, Remarkom i Hamfrijem Bogartom. Deklarisala se kao biseksualka i privlačila ogromnu pažnju noseći muško odelo. Veruje se da je bila u vezi sa Edit Pjaf i Gretom Garbo.

Ditrihova je prva Nemica koja je uspela da postane zvezda u Holivudu i doživela svetsku slavu. Američki filmski institut je proglasio za jednu od najvećih filmskih zvezda svih vremena.


Marlen Ditrih je rođena kao Marija Magdalena Ditrih, 27. decembra 1901. godine u berlinskom kvartu Šenebergu. Bila je druga kćerka kraljevskog policijskog poručnika Luisa Eriha Ota Ditriha i Jozefine Vilhelmine Elizabet (rođene Felsing). Porodica je imala još jednu, godinu dana stariju kćerku po imenu Elizabet. Moguće je da je ona, zajedno sa svojim mužem, u toku Drugog svetskog rata vodila bioskop koji su uglavnom posećivali članovi SS-trupa, pa je Marlen kasnije često negirala postojanje svoje sestre. Nakon smrti oca 1907. godine njena majka se udala za poručnika Eduarda fon Loša, koji je kasnije poginuo u Prvom svetskom ratu.

Marlen je učila da svira violinu i 1918. godine počela je da studira violinu u Vajmaru. Godine 1921. nastavila je studije u Berlinu, ali morala je da ih napusti zbog tendonitisa. Međutim, posle audicije u Nemačkom pozorištu angažovao ju je poznati pozorišni reditelj, Maks Rajnhard.


Marlen Ditrih je svoje prve nastupe imala početkom dvadesetih, kao horistkinja u predstavama Maksa Rajnharda. Pošto joj je povremeno dodeljivao male sporedne uloge, njen talenat uopšte nije bio zapažen godinama. Marlen je neznatnu popularnost stekla pozorišnim predstavama Ukroćena goropad, Pandorina kutija, Dve kravate... Prvu veliku filmsku ulogu imala je 1922, u filmu So sind die Männer, ali ni ona je nije proslavila. Na snimanju filma Tragödie der Liebe upoznala je Rudolfa Zibera, asistenta izvršnog producenta, svog budućeg muža. Do kraja dvadesetih igrala je u manjim filmovima Kafe Elektrik i Ljubim ruku, madam, da bi je 1929. godine reditelj Jozef fon Šternberg, koji je bio u potrazi za glavnom glumicom za prvi nemački ton-film, Plavi anđeo (nem. Der blaue Engel), odabrao za glavnu ulogu. Video je Ditrihovu u mjuziklu Zwei Krawatten (srp. Dve kravate) i shvatio da je uloga kabaretske pevačice Lole–Lole kao stvorena za nju. Ispostavilo se da je bio u pravu i da je ovaj film Ditrihovoj doneo svetsku slavu. Istovremeno je bio snimljen na nemačkom i engleskom jeziku, i dugo je bio popularan u celoj Evropi. Pesma koju je Marlen u njemu otpevala — Ich bin von Kopf bis Fuss auf Liebe eingestellt (srp. Ponovo se zabljujem) — postala je svetski hit. Njen nastup u Plavom anđelu odredio je psihološki tip koji je ona vizuelno razradila: postala je mršavija, kosu ofarbala u platinum–plavo i više isticala noge. Pozirala bi poluotvorenih očiju, sa blago izdignutim obrvama i ironičnim, tajanstvenim poluosmehom – obavezno sa cigaretom u dugoj muštikli.


Po dolasku nacista na vlast, Marlen je krenula sa fon Šternbergom u Ameriku i potpisala je ugovor za Парамаунт пикчерс. Smatrali su je Paramauntovim odgovorom na MGM-ovu hladnu lepoticu Gretu Garbo. Njen prvi film u Americi je bio Maroko, gde glumi kabaretsku igračicu i pevačicu koja se zaljubljuje u legionara.
Visoko izdignute obrve su postale njen zaštitni znak

Za nju je bila nominovana za Oskar za najbolju glavnu glumicu, što je bila njena prva i poslednja nominacija za ovu nagradu. U narednih nekoliko godina snimila je još pet, od ukupno sedam filmova u režiji fon Šternberga. Bez obzira na film i ulogu, on je uporno gradio njen imidž glamurozne evoropske femme fatale. Savetovao je da smrša, a ona mu je verovala i slušala ga. Na snimanju bi se najviše trudio oko nje. Naredio je da se, kada je ona u kadru, kombinuju svetlost i senke, kako bi izgledala magično i nestvarno. Filmovi koje su snimili posle Maroka bili su Obečašćena, Šangaj ekspres, Grimizna carica i Đavo je žena. Film Šangaj ekspres iz 1932. je bio komercijalno najuspešniji od Šternberg-Ditrih filmova. Ipak, saradnju između njih dvoje je 1935. prekinula Marlen. Takođe je 1936. godine odbila Gebelsovu ponudu da snimi film u Nemačkoj, za koji bi dobila veliki honorar i za koji je mogla da bira scenario i saradnike. Ditrih je nastavila da snima u SAD sa Hičkokom, Lubičem, Velsom i Vajlderom. Mada je film Vitez bez oklopa iz 1937. bio komercijalni neuspeh, Ditrihova je bila tzv. otrov za bioskope, jedna od najtraženijih i najomiljenijih filmskih zvezda u Americi. Iako bi filmovi koje je birala često bili finansijski i kritički promašaji, narod je voleo. Godine 1939. dobila je američko državljanstvo. Dva poznata filma u kojima je glumila do kraja tridesetih su bili Destri ponovo jaše i Sedam grešnika. Praktično sve njene filmske uloge bile su slične: žena od iskustva i sa prošlošću, zabavljačica, plesačica i pevačica, kabaretska dama, ponekad na špijunskim zadacima, naizgled umorna od ljubavi ali i te kako spremna da počne iznova, izazov za dečake, opasnost za oženjene, partner za avanturiste. Nastupala je u filmovima razgolićena, na užas američkih moralista. Dva su kostima nerazdvojivo vezana za nju: crni korset sa čarapama i muško odelo — istovremeno ekstremno ženski i ekstremno muški izgled. S godinama je prihvatala sve manje uloga, a sve više se posvećivala pevanju, koje i nije bilo pravo pevanje, nego više pevušenje i priča.


Ditrihova je za vreme rata i posle nastavila da snima, ali primat su imali njeni nastupi u kabareima i pozorištima širom sveta. Poznati filmovi koje je snimila pedesetih su bili Zlatne minđuše, Ranč prokletih, Priča iz Monte Karla i Svedok bez optužbe. Godine 1961. igrala je sporednu ulogu u zapaženom i nagrađivanom filmu Nirnberški proces. Pored nje su još bili i Montgomeri Klift, Džudi Garland, Maksimilijan Šel, Spenser Trejsi i Bert Lankaster. Poslednji film u kom je glumila je bio komercijalni debakl Samo žigolo iz 1979. Ovde je glumila u kolicima, pošto je prethodno na turneji u Sidneju polomila nogu. Posle snimanja povukla se zauvek iz javnosti u svoj stan u Parizu u aveniji Montenj, koji nije napustila do smrti. Maksimilijan Šel, njen dugogodišnji prijatelj, snimio je 1984. dokumentarni film Marlen i zamolio je da se pojavi u njemu. Ona je pristala pod uslovom da samo govori, ali ne i da je snima kamera. Film je bio nominovan za Oskar za najbolji dokumentarni film. Ditrihova je često govorila da se ne oseća prijatno kada snima filmove, i da sebe ne smatra zvezdom, nego ličnošću. Stoga je čak i u Holivudu živela mirno i moralno bezbrižno. „Oduvek sam bila ravnodušna prema slavi. Slava je prilično mučna, problematična i opasna. Potpuno sam hladna na izlive obožavanja stranaca. Slava koja u potpunosti može izmeniti imidž čoveka, nada mnom nije imala nikakvu moć“ — napisala je u svojim memoarima 1979. godine.


Od ranih pedesetih do sredine sedamdesetih, Ditrihova je radila kao najplaćenija i najtraženija kabaretska igračica na svetu. Nastupala je u najprestižnijim pozorištima i kabareima svih većih gradova Amerike, Evrope i Australije. Godine 1953. potpisala je ugovor sa hotelom Sahara u Las Vegasu, vredan 30.000 dolara nedeljno, da određenim danima izvede par svojih najpopularnijih pesama. Na opšte oduševljenje publike, nastupala je u providnoj svilenoj haljini, koja je na ključnim mestima imala bisere. Bila je veoma teška, a dizajnirao je Žan Luj. Smatralo se da su njen najveći adut bile njene noge, koje su i u šestoj deceniji bile privlačne. Marlen je jednom prilikom izjavila: „Noge ne mogu da budu lepe. Ja samo znam kako da ih upotrebim.“ Nakon izuzetno uspešne sezone obnovila je ugovor sa hotelom, i potpisala jedan sa londonskim klubom Kafe de Pari. Ubrzo je angažovala menadžera i muzičkog urednika, Berta Bakaraka. On je proširio njen repertoar, pa više nije pevala samo svoje pesme, već i sve ostale koje su tada bile popularne. Poboljšao je i njene nastupe, pa više nije samo pevala, nego i igrala i glumila — stvorio je Šou Marlen Ditrih. Smišljenim scenskim nastupima, ublažio je njene vokalne nedostatke (Marlen je bila kontraalt).

Nastupi Ditrihove su obično imali dva dela. Najpre bi pevala i igrala u elegantnoj večernjoj haljini, zavodeći muškarce svojim dugim nogama. Potom bi obukla frak i stavila cilindar, pa smelo flertovala sa ženama. U tom delu programa bi obavezno pevala One For My Baby i I've Grown Accustomed to Her Face. Piter Bogdanovič je rekao: „Ona je iznad onoga što radi. Bilo da peva laku, staru melodiju I Can't Give You Anything But Love, Baby, nemačku ljubavnu Das Lied Ist Aus ili francusku La Vie en Rose, ona unosi dašak aristokratije... Narodna Go 'Way From My Window nikada nije iznošena sa toliko strasti, a u njenoj interpretaciji, Where Have All the Flowers Gone? nije antiratna žalopojka, već optužba protiv svih nas“.

S godinama, Marlenina popularnost u Americi nije opadala. Ona je postajala još glamuroznija i smelija. Koristila je rublje od kojeg je telo izgledalo kao da je vajano; njena kćerka kaže da je u svaki grudnjak bio ušiven sunđer kako bi joj grudi i dalje izgledale uzdignute i čvrste. Oko njenih perika i šminke starali su se profesionalci. Šezdesetih je otišla u Nemačku, na tako željenu turneju. Iako se potrudila više nego ikad i dala najbolje nastupe u svojoj karijeri, turneja je bila finansijski neuspeh jer su ljudi imali podeljeno mišljenje o njenom velikom povratku. Nakon toga je otputovala na zakazane nastupe u Izrael, i razbila pravilo po kome se nemački ne sme govoriti u ovoj zemlji. Odziv publike je bio odličan, a ovacije su bile ogromne kada je zapevala antiratnu Where Have All the Flowers Gone? Godine 1967. i 1968. nastupala je na Brodveju i dobila Nagradu Toni za životno delo. Četiri godine kasnije snimljen je film I Wish You Love, o njenim nastupima 1967. i '68. godine, a ona je za saradnju na projektu dobila 250.000 dolara. Tada se i njeno zdravlje pogoršalo. Operisala je rak grlića materice, a počeli su i problemi sa cirkulacijom. Priznala je da nastupa samo zbog novca. Godine 1974. polomila je nogu na turneji u Sidneju, i mada još uvek nije nameravala da prestane da igra, dogodilo se nešto što je nateralo da završi karijeru.


Marlenina nostalgija za domovinom bila je ogromna. Jednom je izjavila: „Moji Nemci i ja više ne govorimo istim jezikom.“ U svojoj autobiografiji je pisala o mnogo boljim danima predratnog Berlina, i o mnogo uglađenijim muškarcima nego što su bili oni koje je zatekla u Americi. Vešto je izbegla Gebelsovu igru, koji je veličao i hvalio samo da bi došla u Nemačku i snimila nacistički propagandni film. Kada ga je odbila, on je proglasio nemoralnom izdajicom svog naroda. Odlučno je odbacila nacizam i Hitlerove stavove, i suprotstavila im pacifizam kao prirodno stanje duha. U trileru Svedok optužbe, Bili Vajlder joj je dao veoma ličnu ulogu — bila je hladna i proračunata Nemica, osumnjičena za ubistvo, koja na sebe navlači sveopštu mržnju. Iako se zaklela da nikada neće otići u Nemačku, izrazila je želju da je sahrane u Berlinu. Kada je snimila svoj poslednji film — Samo žigolo, sa Dejvidom Bouijem, Ditrihova se povukla u svoj stan u Parizu. Bila je politički aktivna, dopisivala se i vodila telefonske razgovore sa mnogim svetskim vođama. Među njima su bili i Ronald Regan i Mihail Gorbačov.

Marlen Ditrih je umrla 6. maja, 1992. u Parizu u svojoj devedesetoj godini. Služba je bila održana u crkvi Madlen u Parizu, a kovčeg sa njenim telom je pokriven francuskom zastavom. U crkvi je bilo 3.500 prisutnih i još nekoliko hiljada ljudi ispred. Kovčeg je nakon toga prekriven još i američkom zastavom, pa vraćen u Berlin. Tu je pokriven nemačkom zastavom i položen na groblju Städtischer Friedhof III na Šenebergu, nedaleko od kuće u kojoj je odrasla. Ditrihova je 1997. dobila svoj trg u Berlinu, sa posvetom: „Berlinska svetska zvezda filma i šansona. Zalog za slobodu i demokratiju, za Berlin i Nemačku.“ Sto godina od njenog rođenja je u Nemačkoj proslavljeno uz veliku pompu. Muzej homoseksualaca u Berlinu je napravio izložbu pod imenom Marlen Ditrih i treći pol. Država Nemačka joj se zvanično izvinila zbog neprijateljstva, a grad Berlin joj je 16. maja 2002. godine posthumno dodelio status počasne građanke.

Njene stvari su rasprodate na javnoj aukciji nedugo posle njene smrti, a najveći deo pripao je berlinskom Muzeju filma. Danas se tu nalazi oko tri hiljade odevnih predmeta, pedeset torbica i stopedeset pari rukavica, četiri stotine šešira i isto toliko cipela, petnaest hiljada fotografija i oko trista hiljada listova prepiske sa prijateljima, ljubavnicima i ljubavnicama, i političkim liderima. Stan na njujorškoj aveniji Park prodan je 1998, za 615.000 dolara. Na njenom nadgrobnom spomeniku napisane su reči nemačkog pesnika Teodora Kornera: Stojim na putokazima svog života.


Na snimanju filma Tragödie der Liebe upoznala je Rudolfa Zibera, asistenta izvršnog producenta, za koga se udala 17. maja 1923. godine. Plod tog braka bila je kćerka Marija Riva, koja je takođe postala glumica.

Rudi i Marlen su bili izuzetno liberalan i tolerantan par. Oboje su imali vanbračne veze i nisu ih krili jedno od drugog. Marlen je često poznavala Rudijeve ljubavnice, a jednom je čak izdržavala supruga i jednu od njih, na njihovom ranču u San Fernandu. Kada je Rudlof umro 1976. godine, Marlen je radila i nije stigla da bude pored njega. To joj je dosta teško palo i izjavila je da je to najveća greška u njenom životu. Dala je da mu se na nadgrobnom spomeniku napiše samo Rudi, i okončala karijeru.


Ditrihova je odgajana kao protestantkinja, ali se posle rata deklarisala kao ateista. „Izgubila sam veru tokom rata, i ne mogu da verujem da svi nastradali koje sam volela lete unaokolo ili sede za stolovima. Ako Bog postoji, neka preispita svoj plan.“

Marlen je oduvek imala jaka politička uverenja i hrabrost da o njima priča. Bila je jedna od prvih zvezda koje su javno kritikovale nacizam i još prikupljale pare za rat protiv Hitlerove Nemačke. Kada je Hitler pozvao da se vrati u Nemačku, da svojim filmovima proslavlja nacizam, gde će je učiniti najmoćnijom ženom na svetu, odgovorila je ne samo odbijanjem i javnim nazivanjem Hitlera idiotom, nego je još išla da zabavlja američke vojnike na frontovima. Snimila je nekoliko antiratnih pesama i nastupala je pred savezničkim trupama na frontovima u Alžiru, Francuskoj, Engleskoj i Nemačkoj sa generalima Džejmsom M. Gevinom i Džordžom Smitom Patonom. Na pitanje zašto to radi, kada se nalazi u očiglednoj opasnosti, na par kilometara od nemačke linije, odgovorila je aus Anstand — iz pristojnosti. Kasnije je izjavila da nikada više nije imala tako intenzivan kontakt sa svojom publikom.

Na kraju rata je ušla sa prvim američkim trupama u Nemačku. U Stolbergu, pored Ahena prepoznao je jedan Nemac i na njeno veliko iznenađenje pozdravio je s radošću. Ova neočekivana reakcija nije bila usamljeni slučaj; žene iz mesta su skupile sastojke za kolač dobrodošlice, koji je, po njenim tvrđenjima, bio najukusniji obrok u njenom životu. Imala je takođe sreće u pronalaženju majke i sestre i najpre ih je kontaktirala preko radija, a kasnije su se srele u Berlinu. Njena majka, koja se zaklela sebi da će preživeti Hitlera, umrla je novembra 1945, pošto je rat bio završen.


Njen politički i društveni angažman protiv nacističkog režima dobio je internacionalno priznanje znatno ranije nego što je to bio slučaj u Nemačkoj. Već 1947. Marlen Ditrih je dobila Medalju slobode od američke vlade, najviši civilni orden Sjedinjenih Američkih Država. Takođe, 1950. godine postala je Chevalier de la Legion d'Honneur — vitez Legije časti, da bi kasnije bila proizvedena u oficira i komandanta Legije časti. Rekla je da je to najveće dostignuće u njenom životu.

Nemačka javnost je dugo ostala neprijateljski raspoložena prema njoj i neki su u njoj i dalje videli izdajicu. Nekoliko puta je nastupala u Nemačkoj: 1960. u Berlinu, 1962. u Diseldorfu i 1963. u Baden-Badenu. Njen nastup u Berlinu 1960. godine izazvao je vrlo podeljene reakcije kod građana. Dok su joj neki, uključujući i gradonačelnika, poželeli dobrodošlicu, drugi su ispred koncertne zgrade protestovali uz povike „Marlen, idi kući!“ Nikada se više nije vratila da živi u Nemačkoj, zbog čega je patila. Pesma Ich hab noch einen Koffer in Berlin — Imam još jedan kofer u Berlinu, govori o tome da još uvek sanja da se vrati u grad u kome je rođena.


Iako je na poslovnom planu bila vrlo rezervisana, Marlen nije krila od javnosti detalje iz svog privatnog života. Bilo je poznato da je bila biseksualka i da je žalila za dekadentnim, predratnim godinama Berlina, kada je vodila bogat noćni život.

Marlenina kćerka, Marija Riva, tvrdila je da joj je majka otvoreno pričala o svojim prvim ljubavnim i seksualnim iskustvima. Rekla joj je da je kao devojčica bila zaljubljena u svoju profesorku francuskog, madmoazel Brego, a da je izgubila nevinost sa svojim profesorom violine. Ubrzo nakon venčanja s Rudijem, Marlen je upoznala komičarku Kler Valdorf, sa kojom je sarađivala u mjuziklu Plavi anđeo. Iako su njihovi nastupi odisali (bi)seksualnošću, Marlen nikada nije spomenula da je bila u vezi sa Kler. Valdorfova je bila jedna od prvih berlinskih lezbijki koje nisu krile svoje seksualno opredeljenje. Upravo je Kler bila ta koja je naučila Ditrihovu kako da nosi mušku odeću i da naglasi svoju androginu pojavu.

Pre svog odlaska u Ameriku, Marlen je igrala u jednom mjuziklu sa kabaretskom pevačicom Margo Lion. Glumile su žene koje rade na odeljenju sa ženskim rubljem, gde uzbuđuju jedna drugu ženskim čarapama. Otpevale su pesmu Wenn die Beste Freundin, čija je tema bila prevelika ljubav između dve prijateljice. Ovo je postala jedna od lezbijskih himni predratnog Berlina, a Ditrihova je počela da dobija mnogobrojne ponude za reklamiranje ženskih čarapa. Ubrzo po dolasku u SAD, Marlen je upoznala književnicu Mercedes de Akostu. Rekla je da se zaljubila u nju čim je ugledala, a ubrzo potom bile su u vezi. Marlen je bila veoma pažljiva prema de Akosti, večito zaljubljenoj u Gretu Garbo. Marlen je svakog dana slala ruže, karanfile i orhideje de Akosti u stan. De Akostina kuća je bila zatrpana cvećem i ona je naredila služavki da ga šalje u bolnicu. Kada je zamolila Ditrihovu da joj ne šalje cveće jer više nema gde da ga stavi, ova joj je kupila vaze i nastavila po starom. Ditrihova je bila poprilično zabrinuta zbog nje i kad bi kasnila na večeru, javila bi joj: „Ljubavi, molim te jedi nešto i idi u krevet. Tu me sačekaj.“ Kada je studio saznao za ovu vezu, počeli su da je kritikuju i da joj prebacuju nemoralno ponašanje. Ditrihova je na te kritike kratko odgovorila direktoru studija: „U Evropi nije bitno da li je muško ili žensko. Mi vodimo ljubav sa svakim ko nas privlači.“ Veza između nje i Mercedes se postepeno ohladila Akostinim čestim pominjanjem Grete Garbo.

Nije mnogo prošlo, a Ditrihova se zaljubila u Džona Gilberta, koji je takođe patio zbog Garbo. Marlen je pokušavala da ga vrati na posao, trudila se da mu obezbedi uloge, ali on je bio veoma nesrećan i potpuno se odao piću. Devetog januara 1936. umro je od srčanog udara. Marlen, koja je bila sa njim, pozvala je svog doktora, pokupila svoje stvari i pobegla. Sutradan se na sahrani onesvestila od tuge.

Njena poslednja velika ljubav je bio francuski glumac Žan Gabin. Iako joj nije bio veran, ona ga je smatrala čovekom svog života, pa je s njim otišla u Evropu. Veza je brzo pukla, a Marlen je nekoliko godina kasnije kupila stan u Parizu, gde je on živeo.

U Parizu je upoznala Edit Pjaf, sa kojom je ubrzo stupila u sentimentalnu vezu. Na kraju su ostale dobre prijateljice, a Marlen je bila kuma na njenom venčanju. Pedesetih je bila u vezi sa Julom Brinerom i to je bila jedna od njenih dužih veza. Njeni biografi kažu da je on bio srećan što je sa ženom o kojoj je maštao kao dečak, a ona je bila toliko zadovoljna da je svima pričala o njemu. Ditrihova je javno rekla da je bila u vezi sa Džonom Kenedijem, Bernardom Šoom i Džonom Vejnom, sa kojim je išla u lov i na pecanje. Imala je kratku avanturu sa Džejmsom Stjuartom, dok joj Gari Kuper nikada nije uzvratio simpatije. U Parizu je imala kratku romansu sa Remarkom, koji je tada pisao roman Trijumfalna kapija. Kada su raskinuli, a on završio roman, dodao je posvetu za M. D.Pored njih, novine i biografi su pisali i o vezama sa drugim poznatim ličnostima, između ostalih i sa Frenkom Sinatrom, Gretom Garbo, Kirkom Daglasom i Čarlijem Čaplinom, no Ditrihova nikada nije pričala o njima. Doduše, demantovala je nagađanja medija u vezi nje i Hemingveja, rekavši da je on bio jedini muškarac koji nije hteo da spava sa njom.


Ditrihova je bila jedna od prvih poznatih žena koje su nosile muške pantalone.Polako ali sigurno, stvarala je ideju o samostalnoj, odlučnoj i mudroj ženi. Svojim burnim ljubavnim životom potisnula je patrijarhalnu svest društva u kom je živela, dok je jasnim i nezavisnim stavovima razbila nacionalne okvire. Razvijala je svest o toleranciji i različitostima, te je zbog toga postala jedna od najvećih gej ikona dvadesetog veka. Status žene od velikog uticaja na popularnu kulturu održala je i pedeset godina nakon vrhunca svoje karijere.

Filmografija:
1978 Just a Gigolo
1964 Paris When It Sizzles
1961 Judgment at Nuremberg
1958 Touch of Evil
1957 Witness for the Prosecution
1956 Monte Carlo
1956 Around the World in Eighty Days
1952 Rancho Notorious
1951 No Highway in the Sky
1950 Stage Fright
1949 Jigsaw
1948 A Foreign Affair
1947 Golden Earrings
1946 The Room Upstairs
1944 Kismet
1944 Follow the Boys
1942 Pittsburgh
1942 The Spoilers
1942 The Lady Is Willing
1941 Manpower
1941 The Flame of New Orleans
1940 Seven Sinners
1939 Destry Rides Again
1937 Angel
1937 Knight Without Armor
1936 The Garden of Allah
1936 Desire
1936 I Loved a Soldier
1935 The Devil Is a Woman
1934 The Scarlet Empress
1933 The Song of Songs
1932 Blonde Venus
1932 Shanghai Express
1931 Dishonored
1930 Morocco
1930 The Blue Angel
1930 Dangers of the Engagement
1930 The Blue Angel
1929 The Ship of Lost Men
1929 Three Loves
1929 I Kiss Your Hand Madame
1928 Art of Love
1927 Cafe Electric
1927 His Greatest Bluff
1927 Heads Up, Charley
1927 The Imaginary Baron
1927 A Modern Dubarry
1926 Madame Doesn't Want Children
1926 Manon Lescaut
1925 Dance Fever
1924 Der Sprung ins Leben
1924 Der Mönch von Santarem
1923 Love Tragedy
1923 Man by the Roadside
1923 The Little Napoleon
1919 Im Schatten des Glücks (unconfirmed)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Podeli:



Preporucujemo

Opera “Služavka Gospodarica” na velikoj sceni Kolarca...
Ovacije i gromoglasan aplauz na premijeri komedije “Deset...
Direktor Nisvila najavljuje 200.000 posetilaca
Film "Toma" pogledalo više od milion gledalaca
Izašle su poslednje epizode "La Case de Papel"
FRANCUSKO-SRPSKI FILMSKI SUSRETI #6 1-3. decembar 2021,...
Ko je sve bio agent 007
Ekipa filma „Deset u pola“ u Beogradu: PANDEMIJA ĆE...
Film “Skoči, dušo” na zatvaranju 13. Merlinka...
Pet grešaka koje su fanovi primetili u seriji "Squid Game"
"Francuska depeša" stiže u bioskope
Rasprodata premijera filma “Nije loše biti čovek”...
Kusturici nagrada "Beogradski pobednik"
Nova korejska serija "Hellbound" ruši rekorde
Marko Grba Singh: "Rampart je film o prostorima u kojima...
"Spider-Man: No Way Home" nije poslednji, stižu još tri...
FCS - Selekcija “Nasleđe” od 25. novembra do 9....
Otvorena izložba EVROVIZION.CROSSING STORIES AND SPACES u...
Ladies night događaj uz film ,,Gučijevi“ 25. novembra...
MSUV - Izveštaj sa konferencije za medije povodom izložbe...
Omiljeni lik iz "La Case de Papel" dobija vlastitu seriju
Nova izdanja Filmskog centra Srbije na 27. Festivalu...
Konferencija „Vidimo se u bioskopu!“ i Skupština...
BOŽIĆ ZA PAMĆENJE NA PICKBOX TV-u!
Festival Alternative film/video u znaku Nesvrstanih
Film "Južni vetar 2 - Ubrzanje" videlo 600 hiljada ljudi
U prodaji karte za premijeru nove komedije Dušana...
Jedanaest filmova autora iz Srbije na 13. Merlinka Festivalu
Beogradska premijera monodrame o Nadeždi Petrović...
Stigao trejler za "Vrisak"