Mary Magdalene (2018)

Ako je ikada postojala figura iz Novog zaveta koja zaslužuje preispitivanje, to je Marija Magdalena. Vekovima je Isus Hristov usamljeni ženski apostol bio naslikan od crkve kao "posrnula žena" - njena naracija je bila preuzeta od nje od pape Grgura u šestom veku. Od tada, i istorija i Hollywood su bili spori da joj daju svoju zahvalnost. Dakle, to je više nego pomalo omalovažavajuće da reditelјski novi film Lion-ovog režisera Gart Davis-a (pa, prilično nov - snimlјen je 2016. godine pre nego što je zaroblјen u celom neredu Weinstein Company-e) ne čini bolјe od nje.

Poslednji dani Isusa, kao što je rečeno u jevanđelјima, su, naravno, otvoreni za bilo koji broj tumačenja. Nismo bili tamo. Ne znamo. Ali Davis-ova Marija Magdalena vas nikada ne prenosi i čini da se osećate kao da gledate nešto osim glumaca koji organizuju dobro finansiranu igru strasti. Mara, čiji blaženi osmeh i uglaste crte lica mogu da liče na pravoslavnu ikonopisnu sliku, čini sve što je u njenoj moći bez dovolјnoga. Što se tiče filmskog Isusa, on izgleda potpuno pogrešno. Joaquin Phoenix može da bude veoma intenzivan i živahan glumac, ali ga nikada ne želite kao mesiju filma. Govori tiho i nosi veliku silu. Tiho saosećanje i milost nisu njegova jaka odela. Čak se i topografija filma oseća, više nalik na italijanska sela nego na drevnu Judeju. Ipak, najveći problem sa filmom je koliko je sve to beživotno i inertno.

Kada prvi put upoznamo Mariju, ona je već sila prirode u svojoj judejskoj ribarskoj zajednici. Bez obzira na to da li porađa bebe ili vuče pete zbog izgleda da će se udati bez njenog pristanka, ona je odlučna, nezavisna i jaka. Ona takođe žudi za više. Dakle, kada je Phoenix-ov Nazarećanin zalutao u njeno selo sa svojom malom grupom sledbenika (uklјučujući Chiwetel Ejiofor-a kao Petar i Tahar Rahim-a kao Juda), ona odmah zna da je pronašla ono što je tražila. Isusovi apostoli prepiru se nad politikom i suprotstavlјaju se rimskim autoritetima, ali prema scenariju Helen Edmundson i Philippa Goslett, to je Marija i samo Marija koje se usredsređuje na njegovu poruku lјubavi. Ona je njegov najiskreniji vernik, jedini koji istinski shvata Isusa.

Sa svakim filmom pod nazivom Marija Magdalena, priča prirodno zavisi od odnosa između Isusa i Marije. A ponekad to utiče. Sa predmetom koji je duhovno opterećen, teško je to ne biti. Ali problem sa Davis-ovim filmom nije da je provokativan, već da nije dovolјno provokativan. On zaista oživlјava na kraju, kada Isus i njegovi sledbenici uđu u Jerusalim, a Phoenix i Mara su konačno u stanju da osetite težinu njihovih neposrednih isprepletenih sudbina - on kao Božji sin koji će umreti za čovekove grehe; ona kao živi i nepokoleblјivi glasnik njegove vere. Niko ne može da tvrdi da Marija Magdalena nije dobronamerni film. Samo što vas Mara uverava da Marija zaslužuje savremenije preispitivanje, ona takođe ističe činjenicu da zaslužuje bolјi film u kojem će to ostvariti.