Kako je to biti mladi dečak na ulicama Majamija koje su prepune droge, bez prijatelja, bez porodice, bez nade? Kako grupe počinju da se udružuju kako bi pokazale svoju superiornost nad slabijima od sebe, ne bi li na taj način dokazale da su dovoljno jake za ono što predstoji, Chironu (Alex R. Hibbert) – ili „Little-u“ kako ga zovu – ne preostaje ništa drugo nego da se bori da preživi. Ko je mislio da je jedini čovek, koji je pokazao dobrotu, zapravo bio kralj samih rupa droge koje njegove siledžije žele da uzvise? U gradu u kojem se muškošću smatra razbijanje lobanja, nazivanje pogrdnim imenima, i potezanje oružja, Juan (Mahershala Ali) pokazuje sladak osmeh i pruža ruku novajliji u nevolji. Ovo nije ni igra vezana za regrutovanje. Ovo je predivno iskren trenutak ljudskog saosećanja.
Ovo nije jedini prikaz inkluzije koji je upućen ka Chironu tokom triptiha kroz vreme Barryja Jenkinsa pod nazivom „Moonlight“. Samo nekoliko godina kasnije, sada već tinejdžer (kojeg igra Ashton Sanders) – koji odbija svoj prethodni nadimak – oseća se izgubljenije nego ikada do tada. Deca u školi ga još uvek zadirkuju, kod kuće biva zanemarivan od strane majke koja je narkoman (Naomie Harris’ Paula), a on sam ne može da se izbori sa stalnom promenom identiteta. Pa ipak, život mu šalje prijatelja. I sam zaglavljen između dva sveta, Kevin (Jharrel Jerome) se snalazi u adolescenciji tako što se neprestano pretvara u osobe koje oni sa kojima dolazi u kontakt žele da sretnu. On može da bude on sa Chironom, što mu daje mali tračak nade. Međutim, u zavisnosti od toga ko mu sledeći priđe, sve se to može raspasti dok u sekundi.
Način na koji se Chiron nosi sa ovim dvostrukim aspektom dinamike odrastanja u okruženju čiji nemilosrdni mentalitet, on će ga usmeriti na putu ka odrastanju za koje možda nikada nije ni verovao da je moguće. To može biti dobro ili loše; njegovi postupci koji se zasnivaju ili na dobroti Juana i njegove žene Terese (Janelle Monáe) ili na naravi i frustracijama podstaknutim odsustvom majke zajedno sa siledžijama koje ga stalno opsedaju. On može da ostane slatki, zbunjeni Chiron kojeg smo upoznali na početku, a koji ima poteškoća da pogleda ljude u oči ili da se otvori dovoljno da izgovori one poznate tri reči, a kamoli nešto daleko ličnije. A može i da usvoji svoj nadimak „Black“ koji mu je Kevin od milošte nadenuo kako bi počeo ispočetka kao čovek koji zahteva poštovanje na osnovu straha umesto na osnovu ljubavi.
Adaptiran na osnovu predstave Tarella McCraneyja – koji je, kao Jenkins, odrastao u sličnom siromašnom kraju Majamija – „Moonlight“ je prikaz tihe introspekcije ogrezao u izvanrednoj iskrenosti u pogledu načina na koje možemo biti spašeni, ali i prokleti tokom svojih života. Ovaj film takođe predstavlja i prikaz kružne prirode aživota čiji nenamerni uzori projektuju slike kojima će naredne generacije težiti i koje će kopirati uprkos tome što taj prikaz nužno ne predstavlja to ko su te generacije ispod sve te veštačke glazure. Nema bolje kontradikcije za uvođenje ovog fenomena od one koju daje Ali Juan: kruna na tabli, cigareta u ustima, i stav koji odaje šepurenje od glave do pete. On prikazuje čvrst stoicizam zaposlenih koji pokazuje samo mali nagoveštaj uvažavanja za dobro obavljen posao. Jenkins želi da ga zamislimo tako da može da nam pokaže da nismo u pravu.
Data su nam dva inicijalna stereotipa: Juanova uverena gangsterska spoljašnjost stvorena kako bi svoje ljude držao pod kontrolom a neprijatelje na odstojanju, zajedno sa Littleovim tragičnim devetogodišnjakom obuzetim stvarnošću koja ga baca na dno opasnog lanca ishrane u kojem let predstavlja jedina opcija za bekstvo. Jenkins nam daje prostora za prihvatanje i procenu pre nego što nas izloži odjekujućoj složenosti izvan klišea zasnovanih na rasnoj pripadnosti. Odjednom Juan nudi pomoć, veselo zadirkujući ovog dečaka koji se krije u tami napuštene zgrade. On nije ljut ili neispravan na oportunistički način koji se obično koristi za opisivanje vođa narko-kartela onda kada uzimaju nekoga pod svoje. On samo nudi doručak i prevoz do kuće, svestan da njegova budućnost mogla da bude vrlo drugačija, samo da mu je neko ponudio to isto.
Ovaj gest ima potencijal da promeni Littleov život. Međutim, pre nego što saznamo šta taj proces podrazumeva, Juan mora prvo da oslobodi dečaka od gotovih pojmova koje smo izgradili oko njega. Little se ne boji toliko koliko je besan. On ima samo devet godina, a ipak se odgaja samostalno, bez stabilne figure koju bi oponašao ili koja bi ga upravljala tokom opasnog putovanja kroz mladost. Nasilje koje dobija na igralištu nije ništa u poređenju sa psihološkom štetom koja mu se nanosi kod kuće. On prima udarce sa sviih frontova, i izolacija je njegov jedini spas uprkos tome što je kratak i neuobičajen. Ovaj neizbežni bes izgradio je nepoverenje koje uništava prijateljstva, a nadu pretvara u nepostojeću reč. Juan i Kevin dokazuju da su oni mogući izuzeci, dva svetionika svetlosti empatije koji se cene u vakumu neizvesnosti.
Prvi deo obiluje opisima dominacije: Juana nad njegovim zaposlenima, siledžija nad Littleom, i narkotika nad Paulom. Muškost se testira kroz seks, licemerje, a snaga se koristi da bi se pokazala moć nad slabima (Little) i nad jakima (Juan). Dijalog otkriva moć sposobnosti reči i osećanja da stvore i unište. Dečaci počinju da ispaljuju homofobične uvrede upućene Littleu, i to u vidu imena koja on shvata pogrdno zbog načina njihove upotrebe, i to uprkos tome što on ne razume njihovo značenje. Da li ga njegova osećajnost čini manjim od njih? Da li to znači da je on homoseksualac? Ko su oni da ga kažnjavaju – grupa nesigurnih beba koje se bune iz straha da upravo one ne budu sledeće koje će biti izopštene kao „drugi“? Šta je u većoj meri \ mačo: nasilje ili sažaljenje? Mogu li osetljivost i muževnost da koegzistiraju efikasno?
U drugom delu vidimo Chirona na ključnoj prekretnici i u trenutku kada se zrelost suprotstavlja superiornosti; treći deo je rezultat ponovnog rođenja koje dokazuje da neke istine ne mogu da se izbrišu. Ako pogledamo kasniji performans Trevantea Rhodesa, možemo videti sve one koji su došli ranije: Juanovo samopouzdanje i prikriveno saosećanje, Littleov optimizam kada se nađe licem u lice sa nepravdom, i Chironova nesigurnost da prihvati identitet koji zaslužuje. Tu je i frustrirani gnev plena koji pada pred društvenim predrasudama i nevinost u verovanju da dobrota može da postoji. Praštanje, kao dobrodošao znak, pojavljuje se baš na vreme, baš kada kulminacija bola i patnje dostiže svoj vrhunac predstavljajući gorivo za metamorfozu koja još uvek ne može da ubije zadnje atome snage u mladom čoveku kao što je Juan, kojeg je Teresa prihvatila onda kada niko nije želeo. Ovaj oproštaj aludira na nadu da će jednom biti lišeni svih veza sa tim.
Jenkins na kratko baca pogled na ljudsku dušu i paklena iskustva koja je preživeo uprkos tome. Pokazuje nam sposobnost ljudi da se menjaju, kao i napomena da nikada nije kasno. Život nas baca u različite situacije, a mi kao odgovor na to prilagođavamo svoja očekivanja i moral, radimo ono što je potrebno bilo da to znači da treba da postanemo neko ko nismo da bismo nastavili da živimo, ili da ne uspemo da se prilagodimo situaciji zbog koje smo ranjivi i osećamo se izloženo. Zbog toga niko ne može da pobegne svom urođenom licemerstvu, univerzalnoj osobini od koje treba učiti umesto mani koju treba poricati. Juanu se izbori bacaju u lice, Kevin žrtvuje svoje dostojanstvo, a Chiron prihvata ono što mu je uništilo život. Svaki glumac brilijantno naglašava svoj trenutak priznavanja, i svaki od njih ostaje bez odbrane kada treba da ospori svoju istinu. Licemerstvo nas, na kraju krajeva, prizemljuje, jer bismo bez njega bili podli kao naše greške.
Žanr: | drama |
Godina: | 2016 |
Reziser: | Barry Jenkins |
Scenario: | Barry Jenkins, Tarell McCraney |
Uloge: | Mahershala Ali, Shariff Earp, Duan Sanderson |
Uzrast: | R |
Award: | 3 nominacije |
Studio: | A24, Plan B Entertainment |
Zemlja: | United States |
Jezik: | engleski |
Trajanje: | 110 minuta |