Nunta Muta (Silent Wedding) (2008)

Od dvehiljadite, pa jedanaest godina kasnije, nasmejao sam uz tri filma. Pod smehom podrazumevam onaj grlat, neočekivan i bučan smeh sa suzama; kako mora da su se nekada davno gledaoci smejali uz filmove Chaplina. Dva filma bila su iz 2003-e godine, švedski, neverovatan, film „Svidd Neger“, Erik Smith Meyera, i mađarsko, skoro, moderno remek delo, „Kontrol“ Nimród Antala. Zanimljivo mi je da su oba filma prvenci reditelja; kažem „zanimljivo“, zato što je i „Nunta Muta“ prvenac rumunskog reditelja Horatiu Malaele, koji je u trenutku kada je snimio film imao pedeset i šest godina.

Kao i većina rumunskih filmova i u ovom je pretapanje rumunske filozofije svakodnevnog životnog stila sa režimom koji su nametnuli Sovjeti. Likovi u ovom filmu su sasvim oguglali na novonastali režim, što se ogleda u ravnodušnosti prema svemu što im je uskraćeno. Uvek je apsurdno posmatrati vladare koji nameću svoja pravila narodu čiji mentalitet ni najmanje ne poznaju. A u svakom apsurdu i leži osnova humora, koji je „Nunta Muta“ razvio i preko mogućih granica. Što je vlast nadmenija i samovažnija, tim su scene blesavije i oterane u krajnost; što je u filmu prikazano u sjajno orkestriranoj sceni po formuli Stanlija, Olija i Baster Kitona. Čak i kolor nestaje sa njom.

Da ograničeni ljudi vladaju pametnim nije novost u kinematografiji, ali je još jedna formula koju „Nunta Muta“ obrađuje na neviđen način, ne praveći karikature od njih, već samo izigrane i rezignirane stanovnike ovog seoceta. Upravo je i ta kontrast između sprovođenja zakona i ljubavi dvoje protagonista izvedena do bombastičnih razmera.

Jer, ovaj film je sav u kontrastu.

Nezamisliv koncept venčanja, koji je i ovekovečen u naslovu, stran je kinematografiji. Na žalost, o samom događaju venčanja ne mogu da pišem - pokvario bi draž priče - ali sam video kakav efekat ostavlja za sobom gledaocima.

Ipak, „Nunta Muta“ je više od komedije.

Postoji scena koja naježi. Gomila filmova strave i užasa nisu učinila ono što je ta jedna, mala i kratka scena, nakon sahrane u ovom filmu, učinila za čitav taj žanr. Potpuno pozorišnim pristupom, jednoličnim zvucima muzike, sa uigranim čitavim ansambom, podsetila je na viši nivo strave japanskih filmova šezdesetih godina; „Kwaidan“ i „Onibabu“.

Zbog preplitanja toliko žanrova „Nunta Muta“ ostavlja nesvakidašnji i naročit utisak, insistirajući na još jednom gledanju. Na trenutke nadrealan, felinijevskih likova i nota, i učestalih luckastih trenutaka filma, ni na časak ne napušta osnovnu temu. Trenuci kada film najedared, sasvim neočekivano napuste jedan, i bez ikakvih naznaka zađu u sasvim suprotan žanr, delo su genija.

Scena u kafanici je mogla bez problema da bude snimljena rukom Felinija, kao i odigrana na bilo kojoj pozorišnoj sceni i sama po sebi bila bi dovoljna za čitav film/predstavu. Drama dvoje zaljubljenih, uverljiv odnos od prve scene u polju, opet, priča je koja može biti sama za sebe. Odnos njihovih roditelja, najduhovitiji u filmu, ponovo je tema o kojoj se može 90 minuta pričati. Politika samog sela, pripreme za venčanje, silovanje poremećene devojke, dolazak ruskih vojnika, prijateljstvo između glavnog junaka i patuljka, zajedno sa putujućim cirkusom, dolazak filmske ekipe i razgovor sa meštanima u crnom, svi ti delovi priče izvedeni su polifono i od svakoga zasebno mogao je nastati, ni manje, značajn film.

Ali, „Nunta Muta“ je, pre svega, sav o likovima.

Svi do jednog, bez izuzetka, su vrhunski glumci. Pozorišno iskustvo koje reditelj ima za sobom više decenija ogledalo se i u pristupu glumaca koji su sve samo ne karikature; ma koliko okolnosti bile neverovatne, njima su samo sastavni deo života na selu. Ne bih mogao nikoga da odvojim jer je u pitanju veliki i složeni timski rad, na kojem je složno radila grupa kolega i time doprinela savremenom filmu.

Fotografija je, još jedno, posebno iskustvo u filmu sa bojama pedesetih i toplim osećajem koji vas ušuška. Kostimi, zajedno sa dekorom, izvedeni su do krajnjih detalja, a o samom postavljenom stolu na venčanju ne treba pisati. Njega treba videti.

Retko, jako je retko i dragoceno iskustvo odgledati film, posebno danas kada su filmovi postali ugrožena vrsta, potpun na svim nivoima; rediteljskom, scenaričkom, fotografskom, glumačkom, tematskom i višežanrovskom.