Prey (2022)

Poslednji film o Predatoru je bio takva travestija, da ovaj novi od toga žanje pozitivan benefit koji glasi „makar je bolji od njega“.

Ali, krenimo redom, sa pokušajem da zadržimo pozitivnu i ohrabrujuću misao, koliko god to uzaludno delovalo. Ima se ovom novom Predatoru, koji se tako i ne zove i koji je pušten na striming, šta pozitivno spočitati i priznati da je doneo neke dobre odluke.

Naravno, original je sveti gral žanrovskog filma 80-ih i apsolutno je nedodirljiv u sprezi hororičnog minimalizma i tenzične „Rambo meets Alien“ ideje, i trenutno je apsolutna besmislica što kritičari ovaj novi uzdižu negde na sličnu ravan, ali pokušajte vi da u Americi u trenutnoj klimi date lošu ocenu filmu u kome je junakinja žensko pa još urođeničkog porekla – to prosto ne ide.

Prvo, dobro je što su se vratili korenima, što su premotali radnju na početak 18. veka i neku raniju verziju Predatora spustili na Zemlju da se sukobi sa lokalnom florom i faunom prerije Severne Amerike, dakle i zmije, vukovi, medvedi (sic!). Dobro je što su radnju makar pokušali da svedu na minimalizam i „hand to hand“ borbu prvog filma, dakle jedan Predator i jedna heroina, doduše kojoj smeta čitav niz nepamtljivih sporednih likova. Dobro je što su alatke rudimentarne, što Predator nema prednost laserskog oružja, što je sve na nekoj ravni „štapa i kanapa“, zamki za medvede i tomahavka vezanog konopčetom.

Takođe, nemam ništa protiv ni toga da se protagonizam prebaci na heroinu umesto na nekog proteinskog bodibildera, zašto i Predator slično Elijenu ne bi imao svoju Elen Ripli? Međutim, dok je Elen Ripli nekako organski preuzela štafetu kao najsposobnija junakinja na pola „8. putnika“, naša Komanči junakinja je očigledan produkt novih „woke“ stremljenja u holivudskom filmu gde cela situacija njenog sukoba sa Predatorom mora biti kontekstualizovana jednim klišeom iz Diznijevog crtaća – lovačkim patrijarhalnim društvom koje je rezervisano za muškarce i koji u njoj vide predmet sprdnje zbog želje da se dokaže kao lovac (naravno da će na kraju Predator biti „plen“ njenog opunomoćenja u tom „muškom“ klubu i najava prevrata koji će 20. i 21. vek doneti u rodnim ulogama). Boring i već viđeno.

Predator nije ili makar ne treba da bude filmska scenografija nekoj široj „me too“ priči o buđenju ženske samosvesti u muškocentričnom društvu, Predator treba da bude jedan survalistički horor-triler o sukobu dve civilizacije, dva ratnička mentaliteta, dve životne filozofije, tehnokratskoj i, ako hoćete, ratarsko-zemljoradničkoj, Davida i Golijata, gole sile i „street smart“ duha, bila s druge strane Komači, Arnold ili bilo ko drugi.

A ovde smo dobili nejako žensko čejade koje tokom filma ne uspe sekirom da ubije ni zeca, koja uglavnom beži, krije se, trči, biva zarobljena čak dva puta, a na kraju ulazi u otvoreni sukob sa Predatorom „prsa u prsa“ iako znamo da čak ni jedan Arnold nije dorastao tom zadatku. Takođe, film besramno evocira neke „best of“ momente iz prvog filma, kao i najčuveniju rečenicu iz istog, presipa vodu iz šupljeg u prazno menjajući način na koji Predator ne može da vidi svoje žrtve (dobro je da opet nismo imali mazanje blatom), ali sve su to prepisivanja po konturama prvog dela presađena u drugačiji milje i „woke“ okolnosti.

Na kraju, kako smo se nadali, dobro smo se udali, ovaj film je svakako bolji od baljezgarije poslednja dva pokušaja makar time što se vraća osnovama i fabričkim podešavanjima, čini neke zanimljive i pametne odluke (na primer menja izgled Predatora, jer, ipak, 300 godina je ranije radnja), ali ne donosi nikave sušte inovacije i celu priču zaokriljuje jednom jeftinom „me too“ propagandom kojoj jednostavno nije mesto ovde.

Autor: Slobodan Novokmet (Helly Cherry)