Pomalo je bilo iznenađujuće kada je Sacha Gervasi odabran da adaptira knjigu Stephen Rebelloa Alfred Hitchcock and the Making of Psycho za Fox Searchlight. Novinar i scenarista ima samo jedno režisersko delo za sobom i to je bio proslavljeni dokumentarac: Anvil: The Story of Anvil, koji se bavio odavno zaboravljenim hevimetal bendom. Iako je taj film interesantan, ovo sada izgleda kao ogroman skok sa indi dokimentaraca na dokumentarne drame o jednom od najvećih i najpoznatijih režisera, u kome glume prestižni glumci, kao što su Sir Anthony Hopkins i Dame Helen Mirren.
Gervasi je vrlo harizmatičan. Njegova ogromna energija i fini humor mogu se osetiti tokom celog filma Hitchcock, način na koji je govorio o legendarnom filmskom stvaraocu, filmu, Almi Reville, i njegov entuzijazam imali su pozitivan efekat na sve. Gervasi sam priznaje da se veoma dobro provodio sve vreme, naročito sa novinarima.
Stvarno sam uživao u filmu. Ja sam veliki obožavalac Hitchcocka i prijatno sam iznenađen što je film o njemu tako zabavan.
To je i bila poenta; napraviti film koji je zabavan i nadati se da će biti u Hitchcockovom stilu.To je bila suština.
Film dosta podseća na njegovu TV seriju, Alfred Hitchcock Presents.
Mislim da je početak serije u stvari i početna tačka, jer mi smo sve vreme dok smo pravili film imali na umu publiku, baš kao što je i on to radio. Film se u stvari razlikuje od originalne knjige po kojoj je rađen film, Alfred Hitchcock and the Making of Psycho. Knjiga je o tome kako je pravljen film Psycho. Veoma detaljno i precizno daje prikaz celokupne produkcije, šta se dešavalo i kako je sve funkcionisalo. Ali mi smo napravili od toga , kao što je i sam pisac knjige Stephen Rebello rekao, film za publiku. Da smo potpuno radili po knjizi, onda bi to bio dokumentarni film, a to nije ono što smo mi želeli da uradimo. I mislim da je važno da ljudi znaju da je ta knjiga služila kao izvor kada smo radili scene vezane za film Psycho, njoj smo se obraćali i dobijali informacije iz nje. Ali film je nešto sasvim drugačije. To je ljubavna priča. Ona se malo pojavljuje u Rebellovoj knjizi, ali je ima dosta u scenariju Johna McLaughlina, i film je o toj ljubavnoj vezi, o toj neverovatnoj ženi Almi Reville, koja je imala tako značajnu ulogu u njegovom životu. Ne samo u ličnom životu, nego kao i poslovni saradnik.
Ja sam impresioniran, moram da priznam, jer nisam znao mnogo toga o Almi dok nisam odgledao film.
Nisam ni ja, a učio sam o Hitchcocku na fakultetu kod Howarda Subera. Ona se spominje, znamo da se nalazi u njegovom životu, ali dok nisam započeo ovu priču, nisam znao koliko je ona u stvari učestvovala u svemu, u kastingu, scenariju, marketingu, i skoro celokupnom procesu, i donosila je neke veoma važne odluke.
Šta misliš, zbog čega mi ne znamo mnogo o tome koliki je bio njen doprinos u njegovom radu?
Pa, mislim da je delimično to bio njen izbor i njena odluka. Ona je bila neverovatno skromna i imala je veoma zdrav ego. Prihvatila je da je Alfred bio to što je bio, ali mislim da su zajednički stvorili taj brilijantan brend. Osoba koju vidite u seriji Alfred Hitchcock Presents je izmišljena, to je lik koga tumači Hitchcock. Istina je da su njegovi rani počeci u Engleskoj bili vrlo skromni. Potekao je iz radničke porodice, katoličko obrazovanje, sin prodavca. A ipak u seriji Alfred Hitchcock Presents on izgleda kao predstavnik engleske aristokratije. On je glumio tog lika, taj lik nije ono što je on bio. I mislim da je ona zajedno sa njim stvorila taj lik, jer su bili veoma pametni i znali su kako to da urade. I takođe mislim da ona nije želela pažnju, bila je zadovoljna da bude u pozadini i da podržava Alfreda. Ona je u njemu prepoznala genija i njena namera je bila samo da mu pomaže, i da pomogne da njegovi genijalni filmovi budu još genijalniji. Ona nije želela da bude u centru pažnje i namerno je uvek stajala iza njega. Volela je da ostane u senci i upravo zato sam ja želeo da ispričam priču o njoj i odam joj priznanje, na neki način, jer mislim da je ona bila neverovatno skromna.
Od Anvila do Alme - izgleda da voliš da istakneš umetnike čiji je uticaj i rad prošao nezapaženo u javnosti. Da li postoji nešto posebno o Almi što si želeo da kažeš ljudima?
Ona je živela u periodu kada je žena imala određenu ulogu: da ostane u kuhinji, sprema sjajne večere, bude supruga i da služi muža. A ja mislim da je ona na svoj sopstveni način bila pravi pravcati genije, u svemu što je radila na filmu. Ja sam hteo da kažem da je ona bila savršena supruga, koja je radila sve stvari koje su se od nje očekivale, ali je volela i da radi na drugim stvarima. Bilo je u njoj mnogo toga više. Ljudi su uvek drugačiji u odnosu na ono kakvim ih vidimo i smatramo. Kao i sa grupom Anvil, koju su ljudi otpisali kao tužne gubitnike iz Toronta, ali i njihova priča je prilično inspirativna. I mislim da, ako posvetite malo više pažnje i pogledate malo dublje, videćete da tu ima mnogo toga više nego što ste mislili na početku.
Ono što je interesantno u vezi sa njom kao ženom koja je živela u tom određenom periodu su načini na koje je ona doprinosila njegovim filmovima, a da nije odvlačila pažnju sa njega i njegove veličine, i načini na koje je žena mogla da se priključi filmskoj idustriji.
Tačno, i očigledno zbog toga su mnoge žene u to vreme radile kao urednici, jer je to bio lak posao, i često su bile najbolji urednici. Ima sjajnih žena na tom poslu, kao što je, na primer, Pamela Martin, koja je radila na mom filmu, kao i na filmu The Fighter i Little Miss Sunshine. Potpuno se slažem s tobom. Ali u isto vreme, ne želim da podcenjujem njihove doprinose. I mislim da je Almin doprinos ogroman, čak i kada je u pitanju muzika u filmu Psycho, jer je insistirala da Alfred posluša Berniejev predlog.
Nemoguće je zamisliti scenu pod tušem bez te muzike!
To i ja kažem, i Alma je imala veliku ulogu u donošenju odluke o tome da li da se upotrebi u sceni, jer je Alfred bio nepopustljiv: '' To je samo vrištanje, zvuk tekuće vode. To je montaža, a ne muzika. '' I oni su se oko toga raspravljali skoro nedelju dana. Alma je bila sudija, i na kraju je rekla da treba da urade nešto novo pošto je Hermannov prvi predlog bio neodgovarajući, nalik na džez, a kad se vratio sa sad već poznatom muzikom, naterala je Alfreda da je posluša, iako je on već bio odlučio da neće biti muzike u toj sceni.
Stvarno je teško zamisliti da naše viđenje Hitchcocka nije samo on sam. Naravno on je na čelu, ali to je i nešto što su njih dvoje zajedno izgradili. Pitam se koliko će ovo uticati na naše mišljenje o ostalim filmskim stvaraocima, o tome da li njihov stil potiče samo od njih.
Ali ja želim da budem sasvim jasan. Ne želim ništa da oduzimam od Hitchcocka. On je bio genije; ona je to znala. Ono što hoću da kažem je da je česta pojava kod velikih umetnika ili velikih genija da se negde u senci krije sjajan partner, neko ko je sposoban da u određenom trenutku kaže pravu stvar, ili uradi pravu stvar, ili da pokaže ključnu razliku između nečega što je okej i nečega što je stvarno odlično. Ne kažem da je njegov rad zavisio od saradnje sa Almom, ali ona je bila od velikog značaja za njega. Samo rasvetljavamo situaciju donekle. Po mom mišljenju, Hitchcock nije bio neki filmski bog čije je svako delo i svaki rad bio savršen, a nije bio ni zlo čudovište koje je uništavalo glumice i redovno napadalo žene. Ko zna šta se dešavalo, ali ja mislim da je slika mnogo komplikovanija nego što izgleda. To je preveliko uprošćavanje reći da je bio bog ili monstrum, ili nešto treće. On je samo filmski stvaralac. Meni upoznavanje sa životom genijalnog filmkog stvaraoca obogaćuje rad, pomaže mi da vidim stvari drugačije, a razlog zašto sada razgovaramo o tome je to što se ovde ne radi o dva ili tri sjajna dela, već oko 10 ili 12! To je prava retkost! Govorimo o Kubricku, Hitchcocku. Ima veoma malo režisera koji su bili sposobni da upotrebe tu svoju genijalnost tako postojano i na toliko mnogo filmova, kao što su Psycho, North by Northwest, i još mnogi drugi. Znate na šta mislim?
Da, a on je u to doba bio okarakterisan kao žanrovski tip.
Apsolutno! A radi se o tome da je Psycho bio otpisan i označen kao filmsko đubre, kritičari su ga sahranili tada, a sada je to remek-delo. Mislim da je važno da ljudi nikoga ne postavljaju na pijedestal, kako ne bi bili zaslepljeni i da ne vide istinu da je ovaj čovek bio brilijantan, mada možda ne na način na koji ste vi mislili.
U osnovi, pravljenje ovog filma otkrilo ti je mnoge složenosti kod Hitchcocka.
Apsolutno! Složenosti, nijanse, kontradikcije. A ljudi ga prikazuju ofrlje kao dobrog ili lošeg. On je i jedno i drugo. Zašto ljudi imaju problem da to shvate? Ne razumem zašto ljudi ne mogu da prihvate da te dve osobine idu jedna s drugom. Jer to je istina. Mislim da kada ljudi misle o njemu samo na jedan od ovih načina, postanu neverovatno nefleksibilni, i postaju veoma ljuti ako neko ili nešto pokuša da poremeti njihovo mišljenje.
To je kao sa Deda Mrazom; svako ima svoju zamisao o njemu, i niko ne sme da se usuđuje da im je ruši .
Kako se neko usuđuje da je definiše! Mi je ne definišemo, u tome je i cela stvar. Samo kažemo da u tome ima mnogo toga više. Tu je toplina i nežnost. Gledate film kao što je Vertigo, koji je tako nežan, romantični film. Mislim, i tragičan je takođe, ali osećate srce čoveka koji ga je napravio. I hoću da kažem da je i to deo ove slike takođe. Opsesije, neuroze, zloba, maltretiranje glumica. Mi kažemo da se sve to desilo, recimo da je sve to istina, ali postoji i druga ključna komponenta samog tog čoveka, ali ljudi nekako ne žele to da vide.
Kako si uspeo da ostvariš ravnotežu između Hitchcockovih filmova i izražavanja sopstvenog stila?
Pa, u osnovi me je zanimalo da prikažem priču koja nije bila poznata o Alfredu i Almi. Takođe sam hteo da prikažem aspekte Alfredovog karaktera koji su kontradiktorni kao tama – on je zao prema svojoj ženi zbog njenog ponašanja, neverovatno je okrutan, van kontrole u sceni sa tušem, vozi Janet Leigh, pohotan je i nameće joj svoje lične ideje kako bi je naterao da izvede scenu. Ali onda je tu taj veoma fin i zabavan i nežan aspekt takođe. Želeo sam da sve to uklopim zajedno, i to u nekom smislu ne deluje dobro i prijatno, što se meni dopada, jer je i ona sam takav bio. Svi oni koji su videli film, a koji su radili sa njim, kao Diana Baker iz filma Marnie i Marshall Schlom koji je radio na scenariju za film Psycho, svi su dolazili i rekli mi:'' Toliko dugo ga prikazuju na jedan veoma specifičan način. I konačno ovaj film prikazuje i nevaljalost, i toplinu, i ludilo čoveka sa kojim smo radili svakodnevno.'' I to je za mene najveće priznanje kada dolazi od ljudi koji su ga poznavali i radili sa njim, i koji su smatrali da je na neki način odbačen. On je bio odbačen na određeni način. I bilo da je u pitanju Anvil ili Hitchcock, ili neko drugi, mislim da je za neke ljude veoma važno da odvoje malo vremena i zagledaju se dublje, kako bi uvideli da ljudi nisu toliko različiti. Čak i kada su u pitanju veliki umetnici, oni mogu u nekom smislu da budu prokleti ili blagoslovljeni ogromnim talentom, u zavisnosti od toga kako gledate na to, ali mislim da je važno da ljudi jednostavno priznaju da u svakom ljudskom biću postoje kontradikcije, i da postoje različiti odnosi dobrog i lošeg.
Tvoj film jasno pokazuje da je to tako, on je možda imamo sve te mračne elemente u sebi, ali jasno je i da je morao biti i harizmatična osoba pošto je privlačio ljude tako kako ih je privlačio.
Da, a takođe i priče koje čujete o glumicama, Janet Leigh, Eva Marie Saint, Kim Novak, veorovatno jesu tačne i one su imale teške trenutke tokom snimanja, jer je on bio težak i zahtevan. Ali one su imale sjajan odnos sa njim. On im je promenio živote i tako se one osećaju u vezi sa tim. Mislim da je važno da imate uravnoteženiji pogled na stvari i da izbegavate senzacionalizam. Mislim da je veoma lako favorizovati senzacionalizam sa Hitchcockom, jer je on sam bio senzacionalan.
Šta misliš šta bi Hitchcock mislio o današnjim horor filmovima?
Mislim da bi bio sasvim zadovoljan. Pogledate čuvenu scenu iz Psycha i način na koji mi vidimo krv u toj sceni direktno nas vodi ka nasilju koje se vidi u filmovima The Wild Bunch i Bonnie and Clyde, pa nasilje ide dalje ka Tarantinu i Saw i Hostel. Postoji direktna povezanost i mislim da bi on bio veoma zadovoljan i ponosan. Jer on je voleo šale. Imao je veoma mračan, hladan i ironičan smisao za humor. Mislim da bi mislio da je to fantastično, i to što nakon 52 godine i dalje pričamo o Psychu. Što se njega tiče, misija je završena, ja mislim.
.jpg)
