Resident Evil: The Final Chapter (2016)

Prvo da raščistimo par stvari: „Resident Evil: The Final Chapter“ je nešto drugačiji od prošlih filmova koje je režirao Paul W.S. Anderson. Kao što smo mogli da vidimo iz njegovog početnog trejlera i iz klipova, ručni snimci i frenetični rezovi zamenili su baletsku koreografiju koju su mnogobrojni onlajn filmski kritičari hvalili i opisivali kao „tela u pokretu i/u prostoru“. Ovo ne treba posmatrati kao da je Anderson predao svoju voljenu franšizu Olivieru Megatonu ili nekome drugom, ali se ovaj novi film ipak ne može smatrati drugim pobedničkim krugom Andersonove superiorne tehnke. Ipak, kada se naviknete na ovu haotičnu bioskopsku formu, čak iako je ona malo napadnija u kasnije konvertovanom 3D obliku, simultano ekonomično pripovedanje i dečačka mašta pisca-režisera dolaze do izražaja.

Iako je možda delovalo kao da je iscrpeo sve što je mogao u svoja poslednja dva filma, bar što se tiče izvanrednosti, Anderson ipak ima još puno ideja u rukavu. „The Final Chapter“ je skoro u istoj meri bezobrazan i bizaran kao njegov prethodnik, „Retribution“, makar se to odnosilo samo na početak koji uključuje njegovu ćerku sa zvezdom Millom Jovovich koja igra digitalizovanog negativca The Red Queen – što sigurno odgovara serijalu koji je izgrađen na ideji većeg broja života, kao u video igrama, i armijama klonova. (Ova ideja postaje očiglednija sa trećim likom, kojeg takođe igra Jovovicheva, a koji vam nećemo otkriti, kako ne bismo pokvarili iznenađenje.) Ako „grublja“ forma, povremeno, pruža primesu samoozbiljnosti tipično ravnoj glumi koja ne pripada stilu Jovovicheve, kao i dijalogu koji dolazi u ovim serijalima, možemo reći da toga ima malo u čitavih 107 minuta trajanja ovog filma.

Film započinje kada se na ruševinama Bele kuće (svaki dodatni komentar o aktuelnim temama je nepotreban), heroina ovog serijala Alice budi u potpuno postapokaliptičnoj pustinji, koja je bliža onoj iz trećeg dela filma nego estetici „Toronto Plays Itself“ koju smo videli u proteklih nekoliko delova. Obećanje leka za horde zombija stavlja je na smrtonosni put koji se ukršta sa zlikovcem ovog serijala, Dr. Isaacsom (Iain Glen), koji se po prvi put pojavljuje u poglavlju koje režira Anderson. Antagonistična Umbrella Corporation je pametno svedena na apstrakciju tenka koji se kreće u krug kroz pakao ka čak mrtvijoj zemlji, a Alice se ponovo sreće sa čovečanstvom u obliku grupe preživelih koji se kriju u ostacima onoga što nosi smešni naziv Racoon City, među kojima je i, već poznata iz prethodnih delova, Claire (Ali Larter).

Ubrzano nam se predstavlja ovo improvizovano post-apokaliptično društvo koje prihvata Alice i, kao što smo do sada videli u prethodnih šest filmova, možemo pretposaviti pod kakvim uslovima je došlo do takvog brzog ujedinjavanja. Naš sastavljeni tim se spušta u „Hive“, postrojenje Umbrella Corporationa koje smo videli u prvom filmu, kako bi napravili poslednje uporište čovečanstva. Ne možemo dovoljno da naglasimo fokus i jednostavnost Andersonovog zapleta, bez obzira na to koliko čudni će nastavci biti čudni: cilj jedinice je uvek jasan, bez obzira da li se radi o odaji u koju treba da se spuste ili predmetu koji treba da preuzmu – to je neka vrsta zamaha koja je ujedno i otpor izgradnji sveta o naduvanim strip franšizama.

Međutim, do kraja filma, Anderson ima drskosti da proizvede sliku nečega što je slično vrhunskoj lepoti smrtnih bolova u svom prethodnom filmu „Pompeii“ koji imitira „Titanic“. Usred toga, javlja se nešto zaista dirljivo: ponovljeni gest opterećen težinom prethodnih šest filmova umesto tanko ulaganje u dva mlada glumca bez harizme. Alice je naizgled osuđena na ponovno oživljavanje nakon svakog ulaska. Da li bi takva vrsta prokletog života publici značila nešto više ako je lik razvijen u smislu „novog romana“ poznat kao prestižna televizijska tradicija kvaliteta? Možda, ali ulaganje u lik koji je razvijen isključivo tokom serijala i to kroz pokret, odeću i harizmu deluje, ako ništa drugo, bar zasluženo, a ne nametnuto.

Uz Andersona i Jovovichevu Alice, ne možete a da se ne zamislite o finalnoj pouci iz filma „Ghosts of Mars“ Johna Carpentera, prema kojoj je prebijanje ljudi Bogom dana životna misija. A možda ste ipak mnogo bolja osoba od nas ako ne mislite da je to uzbudljivo.