Rocketman (2019)

Vrtoglavi, impresivni biografski film koji ne ostavlјa cekin ili fantazijske sekvence neprevrnutim, Rocketman je suptilan koliko i njegova slavna muza. Ali, postoji mnogo Technicolor talenta u Dexter Fletcher-ovom blistavom proučavanju Elton John-a - i kucajućeg srca u britanskom glumcu Taron Egerton-ovom predstavlјanju umetnika čiji je fantastični talent pratili samo njegovi lični demoni i očajnička glad za lјubavlјu.

Ako Fletcher-ovo ime zvuči poznato, to je verovatno zato što njegovo prvo glavno režijsko priznanje nije mu uopšte bilo odano; došao je da završi poslednje nedelјe Bohemian Rhapsody prošle godine kada je originalni reditelј filma, X-Men autor Bryan Singer, otpušten iz projekta. Zadržan oko Rhapsody-e, sa njegovim poštenim standardom Behind of the Music skelama i ritmom priče, Rocketman se oseća kao druga vrsta ptice: muzička ekstravaganca usidrena manje u stvarnom svetu nego u nekoj vrsti svetlucavog džuboksa Narnia.

Međutim, oba filma počinju sa okvirom jednog klјučnog momenta; u ovom slučaju, nije Freddie Mercury-ev ikonski Live Aid performans, već Eltonov sramotan pad u rehabilitaciju. Na vrhuncu svoje karijere, doživeo je pad sa svim drugim: seks, droge, hrana, kupovina. I tako scenarista Lee Hall (War Horse, Billy Elliot) razvija svoju priču o poreklu - stidlјivog, usamlјenog dečaka koji je postao nečuven, jednako usamlјeni superstar.

Rođen je kao Reginald Dwight, od sebične majke i udaljenog oca u bezobraznoj posleratnoj Engleskoj. Pevač je pronašao svoj dar za muziku rano bez mnogo ohrabrenja; sudbonosni sastanak sa tekstopiscem Bernie Taupin-om (blagi, saosećajni Jamie Bell) stavio je reči u njegove melodije, u ono šta je postalo doživotno kreativno partnerstvo.

To je njegov budući menadžer, (Richard Madden iz Bodyguard-a), koji otvara Elton-a do romantičnih poriva koji je još uvek se plaši da prizna u jednoj iskrenoj skraćenoj sceni seksa. (U tom pogledu barem, on je daleko ispred Rhapsody-inih čudnih izbegavanja).

Čini se da Flečer ne može da pomogne sebi da udara u određene putokaze u prenosnom smislu rock biografskih filmova – zar nikad neće biti scene u kojoj zli A&R muškarac odbacuje bar jednu buduću klasiku iz ruke ili montažu palmi dobrodošlice u Hollivood-u? - ali on sve to čini tako dobroćudno, da je teško stvarno misliti; to je kao gledanje Todd Haynes-ovog Velvet Goldmine stvorenog u potpunosti od veštačkih dijamanata - sva buka i sjaj, i još uvek nekako očaravajuće.

Sporedni likovi ne dolaze u mnogim dimenzijama; John-ovi roditelјi (Bryce Dallas Howard i Steven Mackintosh) tretiraju svoje jedino dete s gotovo Dickensovskom okrutnošću, a lik Madden ostaje hladna enigma.

Ipak, Egerton-ova posvećenost celom telu ne obuhvaća samo Elton-ovu ekstravagantnu telesnost - u rukama kostimografa Julian Day, on je u suštini jedan čovek Mardi Gras-a - ali njegova trajna tuga i nesigurnost (i samopovređujuće ponašanje koje je prečesto bilo prenošeno) bez prevrtanja u šou biznis-tragedija kliše. Nјegov Rocketman je kosmonaut sa zvezdanim očima koji ovaj deo zahteva, ali i veoma drag čovek takođe.