Roma (2018)

Ima li nečega što Alfonso Cuaron ne može da uradi? Ima li nekog filmskog stila sa kojim on ne može da se uhvati u koštac i ovlada? Koji drugi reditelj, u četiri filma, bi mogao da se izvuče iz intime ’Y Tu Mama Tambien’ do franšizne imperative ’Harry Potter’ filma do hazarderskog distopijskog magičnog trika ’Children of Men’, koji su svi završili tako što su nas odveli u nebo i nazad u ’Gravity’? Čini se da je ustavno nesposoban da se ponovi. Taj niz se nastavlja njegovim najnovijim, najosobnijim, a mi tvrdimo da je to najbolji film, ’Roma’.

Uprkos svojoj prividnoj tituli na italijanskom jeziku, ’Roma’ je duboko osećajno i zabrinjavajuće autobiografsko ljubavno pismo od Cuaron-a prema srednjovekovnoj četvrti Meksika u njegovom detinjstvu (komšiluk se zvao Roma). Film je snimljen u sanjivom crno-belom filmu davno izgubljenog kućnog filma ili neo-realističkom filmu Vittorio De Sica. Dok se prvenstveno vrti oko priče o Cuaron-ovoj porodici u ranim sedamdesetim godinama kada je odrastao, to je takođe i sporiji način života, kultura usred nemira, a najviše od svega, žena koja je postala neka vrsta druge majke njemu i njegovoj braći i sestrama dok su se njegovi roditelji tajno razdvajali. Glumio je Yalitza Aparicio, ne-glumac koji je napravio sjajan debi, Cleo je porodična sluškinja, dadilja, poverenik i neumorni svestrani dispenzor udobnosti (ostatak uloge osim majke, Sofia, koju igra Marina de Tavira, nisu glumci). Veza između Cleo i porodice je i neizgovorena i duboko osećana u svakom kadru ovog divno saosećajnog filma. Ona je sluga porodice, da, ali ona je i njen lojalni zaštitnik i, na neki način, lepak koji ih drži zajedno.

Roma može da obuhvata samo godinu dana ili tako nešto, ali nekako u toj godini je ceo život - njene male, kratkotrajne trenutke radosti i duže, dirljivije poteškoće srca. Cuaronov film je nazvan "igra pamćenja", i to se čini ispravnim. Počinje polako, ali kada se sinhronizujete sa njegovim ritmom, bićete zaključani. Kao epovi italijanskog maestra Federica Fellinija o njegovom detinjstvu u Riminiju, Amarkordu i Rimu (to je lepa koincidencija), Cuaronov film je o čulima koje još se seća iz svoje mladosti - najraniji prizori, zvuci i mirisi koji su ostavili utisak kojih nikada nije uspeo da se oslobodi.

U jednoj sceni gledamo kako Cleo ručno pere veš na krovu porodičnog doma; onda se kamera povlači i poetski pokriva čitavu okolinu sluškinja, baš kao što ona radi istu stvar. U drugoj, četvoro dece u porodici se igraju na prilazu za vreme gradske oluje, hvatajući loptice veličine za golf u kantama. U još jednoj, pijanoj, radosnoj proslavi Nove godine, prekinuta je šumskim požarom koji izbija u selu, vukući slavljenike u koštac sa kantama vode. I u još jednom, vidimo Sofiju da kaže njenoj četvero dece za vreme odmora da se ona i njihov otac razdvajaju, nakon čega sledi put za sladoled.

Duboko u sebi Cuaron dobija da, u životu, ponekad najmanji momenti mogu biti neizbrisivi u retrovizoru kao najveći i najvažniji. Opekotine od sunca od dana na plaži mogu ostaviti utisak jak kao otac koji odlazi na poslovno putovanje i nikada se ne vraća. Nostalgija je tako smešna. Doživljavajući ljupku i lirsku Roma, stičete utisak da je Cuaron u 56. godini života želio ne samo da još uvek ostane u sećanju na filmu, već i da mu je to potrebno. Biće vam drago da jeste. Zato što filmovi sa toliko empatije i humanosti ne dolaze često.