Rondo (1966)

Debitantski igrani film Zvonimira Berkovića (Ljubavna pisma s predumišljajem), "Rondo" (1966), gotovo svi kritičari i danas ubrajaju u vrh hrvatske kinematografije. Virtuozno režirana drama predstavila je Berkovića kao vrsnog profilatora likova, sjajnog stilistu i reditelja sa istančanim smislom za filmsku upotrebu klasične muzike (ovog puta W. A. Mozarta). "Rondo" je nagrađen na Pulskom filmskom festivalu Srebrnom arenom dok je njegov autor osvojio Zlatnu arenu za scenario.

Umetnički dizajner (Relja Bašić) živi u srećnom braku sa suprugom (Milena Dravić) u potkrovlju jedne zagrebačke zgrade. Jednog dana, posmtrajući u parku dokone šahiste, umetnik upozna sudiju (Stevo Žigon), isto tako pasioniranog kibicera. Dvojica muškaraca ubrzo postaju prijatelji i sudija počinje redovno nedeljom da posećuje umetnika i da igra s njim šah. Tokom tih druženja između njega i umetnikove žene, nezadovoljne činjenicom da njen suprug još uvek nije spreman da ima dete, rađa se ljubav...

Milena Dravić: "Sa filmom "Rondo", zagrebačkog reditelja Zvonimira Berkovića, išla sam na svoj prvi Kanski festival. Moji partneri u filmu bili su Relja Bašić i Stevo Žigon. Zaista, jedan lep film. Pre nas u Kan je išao Pogačić, s nekoliko svojih filmova, i Franc Štiglić sa "Devetim krugom". Bilo je strašno uzbudljivo, kad odjednom sretneš sve te velike glumce, reditelje, producente, koje si do tada samo gledao na platnu ili čitao o njima u filmskim žurnalima. Sad možeš da ih vidiš u svojoj blizini. Za mene, tada mladu glumicu, bilo je to neobično i prijatno iskustvo. Nimalo se nisam osećala inferiorno, pre svega zbog odličnog filma; niti sam imala osećaj provinicijalnosti. Ne. Verovatno stoga što je Beograd bio onakav o kakvom vam pričam, a i naša kinematografija nije nimalo zaostajala za evropskom. U svet kreću i filmovi Saše Petrovića, Žike Pavlovića, Dušana Makavejeva. Tih godina postali smo važan deo evropske kinematografije."
(iz intervjua za NIN, u kome spominje i da su joj u Kanu prišli John Lennon, Yoko Ono i Jack Nicholson)