Silence (2016)

Evidentno je da je Martin Scorsese celog svog života čekao da režira sagu o mučeništvu i izdaji nalik na onu koju je Juda počinio, što je i ostvario u filmu „Silence“, koji predstavlja potpuno kobnu adaptaciju priče Shusakua Endoa o katoličkom svešteniku iz Portugala koji je, zajedno sa svojim sledbenicima, maltretiran u 17. veku u Japanu. Film je impresivan! Scorsese ovaj film nije radio u svom uobičajenom kasnom stilu, koji nastoji da vas natera da kažete „Što taj čovek ume da kuva!“. On se zapravo vodi režimom samoodricanja koji je primetan u filmovima „The Last Temptation of Christ“ i „Kundun“, odbacujući nagomilane slojeve svesti u filmu u pokušaju da navede publiku da vidi stvari kako ih niko do sada nije video: uz sažaljenje, teror i – možda najtežu emociju koju je moguće izazvati – zajedljivu ambivalentnost. Ovaj film predstavlja izazov koji prevazilazi puko gledanje nasilja nad nečijim telom.

Protagonisti ovog filma su dvojica mladih duhovnika, Rodrigues (Andrew Garfild) i Garupe (Adam Driver), koji putuju u zemlju izlazećeg Sunca u potrazi za svojim mentorom, ocem Ferreiraom (Liam Neeson). Priča se da je stariji sveštenik postao otpadnik od vere, da se odrekao Hrista dok su njegove kolege sveštenike sakatili i razapinjali na krstove uz pesmu. Moguće je čak i to da je Ferreira izmislio ultimativni test kojim se utvrđuje da li je neko uspešno odbacio svoju veru: fumi-e, slika Hrista u kamenu ili na drvenoj dasci koju vernik mora da zgazi.

Rodrigues i Garupe razumeju da se hrišćanstvo – koje se već neko vreme toleriše - praktikuje pod zemljom i to od strane šoguna, koji su u feudalnom Japanu nasleđivali titulu glavnih zapovednika, i njegovog velikog inkvizitora. Međutim, oni nisu imali načina da saznaju dubinu okrutnosti sa kojom će se susresti – ljudi i žene bili su umotavani u slamnate prostirke i tako živi spaljivani, ili su ih bičevali neprestano danima, a neki su okretani naglavačke i spuštani u duboke jame sa posekotinama iznad ušiju kako bi im se krv cedila iz tela kap po kap. Sama ideja da će mučenje u ime hrišćanstva biti dovedeno u pitanje bila je možda i gora od apstraktne perspektive sveštenika.

Prva polovina filma „Silence“ obuhvata ono što biste očekivali da vidite ako ste do sada videli dovoljan broj filmova o japanskim mučiteljima. Međutim, počinjemo da uviđamo da se između sveštenika stvara izvesni prestanak komunikacije. Garupe ostaje nepokolebljiv u pogledu svoje vere, dok je Rodrigues vidljivo prebledeo u trenutku kada je čuo kako ljudi i žene na samrti pričaju o raju u zagrobnom životu. S obzirom na odlučnu tišinu koja dolazi od Boga, Rodrigues više ne deluje tako sigurno u pogledu svega toga. Za Endoa, istinita (nasuprot slepoj) veri je nemoguća bez ogromne sumnje (pa čak iako ona potencijalno može da osakati sve u šta veruje).

Tek u drugoj polovini filma stvari postaju čudne. Argument protiv hrišćanstva produbljuje stariji inkvizitor Inoue, kojeg igra Issey Ogata i to uz klovnovski smešan izraz lica koji sugeriše da se radi o Kabuki Bert Lahru. On kaže da drvo hrišćanstva vene na japanskom tlu, na šta Rodrigues odgovara da je samo tlo zatrovano. Međutim, šta Rodrigues i njegove kolege misionari znaju o tom metaforičnom japanskom tlu? Odgajan u duhu hrišćanstva, Endo je u sebi osetio raskol između svoje religije i kulture i običaja u svojoj zemlji. Njegovi protagonsti u „Silence“ su hrišćani otpadnici, zato što se on sam tako osećao.

Džoker u filmu „Silence“ javlja se u liku koji je nalik Judi, po imenu Kichijiro (Yosuke Kubozuka), prljavom, balavom bedniku koji je postao apostat da bi nakon toga prisustvovao smrti cele svoje hrišćanske porodice, i koji se sada lomi između ulizivanja i nagona za izdajom. Počevši od „Mean Streets“, motiv Jude je od velikog značaja u Scorseseovim filmovima. Sa filmom „Silence“, on radi na svojoj sopstvenoj verziji Jevanđelja po Judi. Zar Isusova priča ne nosi u sebi idju da čovek mora da zgreši pre nego što može biti spasen? Šta ako Bog očekuje da ljudine uspeju?

Verovatno je da će neki gledaoci imati problema sa zadnjim delom filma „Silence“, jer nisu naviknuti da čuju da su hrišćanski misionari sa kojima su se identifikovali radili svoj posao koliko zbog osećaja kolonijalističke arogancije, toliko i zbog prave posvećenosti veri. Nesumnjivo je da će se gledaocima više dopasti Thomas More u filmu „A Man for All Seasons“, u kojem je na stotine protestanata osudio na spaljivanje i obezglavljivanje, ali je sam ostao veran svojim principima i postao svetac. Da budemo fer prema tim gledaocima, lakše je dramatizovati sigurnost od stanja u kojem imate pomešana osećanja, pa knjiga nalik Endoovoj može da ucrta interna previranja na lucidniji način nego što to mogu filmovi – čak i oni filmovi koji u sebi sadrže naraciju. Neki članovi japanske katoličke zajednice su osudili film „Silence“ kada se pojavio u bioskopima, a to će delimično dovesti do toga da film stvori priličnu količinu kontroverze. Odlično!

Ono što se neće smatrati kontroverzom jeste poetičnost i ekonomičnost koje Scorsese koristi da bi snimio film, kao i intenzitet svetla i tame koje Rodrigo Prieto koristi u svojoj kinematografiji, ali i uzvišenost – reč koja obuhvata kako lepotu tako i užas – primorskog okruženja na kojima se muškarci i žene susreću sa svojom smrću. Kontrast između Garfildovih i Driverovih lica teško da može biti moćniji – prvi ima male, fine crte lica, dok drugi ima velike izbočine u Gojinom stilu. S obzirom na njegovu glavnu ulogu osobe koja savesno prigovara u filmu „Hicksaw Ridge“, ovo je drugi put u poslednja dva meseca da se Garfield nađe u situaciji u kojoj se igra udvaranja sa verskim mučeništvom usred ekstremnog krvoprolića, zbog čega se njegovo lice pretvara u pravu masku patnje. On je zbog toga zaslužio pravo da dobije uloge i da glumi u dve ili tri bedne, ali dobro plaćene romantične komedije bez da mu iko išta prigovori na tu temu.