Slučaj Harms (1987)

Jedinstveno ,,ludilo“, jedan od najoriginalnijih bisera jedne originalne kinematografije, na svom kreativnom i kulturno-istorijskom vrhuncu, film koji se ,,berettovski“ pojavio niotkud, kratko zasijao poput ,,kjubrikovske“ magije i isto tako zagonetno nestao u nepoznatom pravcu, na nestalnom nebu filmske iluzionistike...

Priča o ruskom piscu Danilu Harmsu (živeo i stvarao, a potom ,,nestao“ u vreme stvaranja i jačanja kulta ,,milosrdnog“ Staljina-Kobe, SSSR, dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, legendarnom poeti i humoristi, ,,levom klasiku, oberiutu i otkačenjaku, koji je opisujući neobične i apsurdne slučajeve i sam postao slučaj (kao i svi mi, svesno ili nesvesno, kako to već u životu biva). Film je rađen prema motivima iz legendarne zbirke ,,Slučajevi“, o nečemu što se teško da opisati i definisati, svrstai u bilo koju književnu ili zdravorazumsku kategoriju, prema motivima kratkih priča čiji je humor toliko avangardan, drugačiji, ,, besmislen“ i uvrnut da ga je prosto apsurno i opisivati (u pozitivnom smislu negacije, naravno!!!), kao i pomenuti film - ,,Slučaj Harms“...

Drama reditelja Slobodana Pešića predstavlja snažnu osudu staljinizma i jedan od najuvrnutijih, kultnih filmova nekadašnje jugoslovenske kinematografije. ,,Slučaj Harms“ je priča o piscu koji opisuje neobične i apsurdne slučajeve, a oni počinju da se događaju, pa i on sam postaje slučaj. Iskačući iz okvira pisca po zadatku, Harms postaje poseban slučaj za državu koja to može da reši samo na jedan način – smrću, dok se više sile, u liku jednog anđela, bore da odgode neumitno. Ceo život sveden je u filmu na tri poslednja dana – tri dana u kojima se Harmsu dešavalo ono što umetnika može najjače da pogodi – da počne da mu se događa ono o čemu je pisao. Snažna i tragikomična priča, teatar apsurda u crno beloj, ,,harmsovskoj“ tehnici...

Pomenuo bih ovom prilikom samo briljantnog glumca Franu Lasića (mladić Niko iz ,,Okupacije u 26 slika“ ili recimo profesor Melkior Tresič iz ekranizacije romana Ranka Marinkovića ,,Kiklop“), retko viđenog i odmerenog gospodina, impresivnog i hladnokrvnog u svakom odigranom ili čak neodigranom kadru... Ili, kao što bi rekao stari dobri otkačenjak Danil Harms:... ,,Bio jedan riđi čovek koji nije imao oči i uši. Nije imao ni kosu... ni usta... ni ruke ni noge... Ništa nije imao! Tako nije jasno o kome govorimo. Bolje je onda da o njemu ne govorimo...“.

Bila jednom jedna blistava kinematografija, bio jednom jedan zaista čudan film... ,,neprevodiv“ u formu ,,običnog“ teksta... ,,Zarobljen“ sam u sebi, svojoj zaista čudnoj priči i formi... Bolje je onda da o njemu ne govorimo...