Spiderhead (2022)

Ime Džozefa Kozinskog, naročito posle Top Gana 2, da ne spominjemo Oblivion i Tron 2, u budućnosti se mora izgovarati s određenim pijetetom jer očigledno je u pitanju reditelj kome se u ruke daju tehnički zahtevni i nimalo jednostavni filmovi za realizaciju s aspekta čiste logistike.

Zato pomalo čudi simplifikovanost Spiderheada, filma koji je snimio za Netfliks čekajući premijeru Top Gana 2. Iako su scenario potpisali mastiljari iza Dedpula, te se mogla očekivati i kakva crnohumorna nota, a u filmu glume teškaši kao što su Kris Hemsfort i Majls Teler, krajnji proizvod je nekako suviše postan, bezukusan i jalov, bez ikakve tehnološke ili rediteljske inovacije koju bi ažurirao Kozinski, niti kakve scenarističke pikantnosti koju bi inaogurisali scenaristi.

Sve deluje kao jedna produžena epizoda Black mirrora, snimljena manje-više na jednoj lokaciji koja deluje distopijski izmešteno iz realnosti, ali ni u kom slučaju nije memorabilna kao na primer kuća iz Ex machine. U suštini Spiderhead je kakav futuristički zatvor-institut u kome „ludi naučnik“ Hemsfort testira neke svoje inovativne droge za pojačavanje raspoloženja i emocija na zatvorenicima koji su pristali da se time bave umesto klasične kazne, voajerišući njihove, ponekad, vrlo senzualne reakcije na nove doze.

Jedini zanimljiv vizuelni detalj tiče se toga da su droge već kakvom spravom spojene za njihova tela i da se mogu preko aplikacije upumpavati u organizam. Cela ideja pruža nekoliko zanimljivih hipoteza koje su se mogle ispitivati, na primer ona o slobodnoj volji, opasnostima koje dolaze od nove tehnologije koja se otrgla kontroli njenom kreatoru i tako dalje, ali nažalost u Paukovoj glavi sve to ostaje na neki način načeto, gricnuto samo s okrajka, liznuto, ali ne i sasvim sažvakano.

Film se kreće čudnim terenom koji bi trebalo da bude distopijski SF triler, ali na kraju ostaje neka vrsta psihološke triler-drame sa elementima humora u klaustrofobičnom okruženju, a da ni iz jednog žanra ne izvlači ništa do pukog proseka i da svoju premisu ne eksploatiše u punom potencijalu.

I pored toga, može se ovo odgledati ako ni zbog čega onda zbog pedigrea ispred i iza kamere, i Hemsforta koji je neobično razigran i razbokoren u glavnoj ulozi i tome treba dati šansu, ali ostaje žal da je ovde čučao potencijal za nečim mnogo grandioznijim.

Autor: Slobodan Novokmet (Helly Cherry)