Split (2016)

Napokon, M. Night Shyamalan je odlučio da razotkrije svoju čudnu stranu, pa je snimio neku vrstu nemilosrdnog B-filma za koju smo oduvek sumnjali da krije u sebi; ovaj film se kreće od mračne komedije do psiho-horora iz 1970-ih dok se neodoljivo besmislen scenario bori za naklonost publike protiv sulude glume glavnog glumca, Jamesa McAvoya. „Split“ je smešniji, neformalniji i slobodniji od bilo čega drugog što je njegov pisac-režiser do sada stvorio – malčice predug, ali podseća na filmove Briana De Palmae, kao što su „The Fury“ i „Femme Fatale“ po tome što odbija da bude dosadan. Shyamalan pravi genijalne pokrete kamerom jedan za drugim uz pomoć Michaela Gioulakisa, kinematografa iz „It Follows“, odražavajući tako podzemno okruženje i podsvesne brige kroz kreativna i formalistička uzbuđenja. Samorefleksivan, možda čak i terapeutski, ovaj film pretvara teme vezane za sudbinu i traume, koje predstavljaju njegovu rutinu još od „The Sixth Sense“, u veoma zabavan žanr – ovo je jedan od njegovih najboljih radova još iz doba „The Village“ i „Signs“.

U izvanrednoj uvodnoj sceni, Kevin (McAvoy) – čovek sa neverovatno složenim disocijativnim poremećajem identiteta – kidnapuje tri tinejdžerke, Casey (Anya Taylor-Joy iz „The Witch“), Claire (Haley Lu Richardson), and Marcia (Jessica Sula) sa parkinga tržnog centra i zaključava ih unutar podruma nalik na bunker. Preciznije, njih kidnapuju njegova dva inače bezopasna alter-ega, koji su organizovali unutrašnju pobunu ne bi li se pripremili na dolazak apokaliptičnog entiteta koji su nazvali „The Beast“. Ključ za ovaj fiktivni koncept filma „Split“ je način na koji on iznova formuliše neke od najpoznatijih dela svog režisera; Kevin je zapravo zaplet filma „The Village“ – tj., zajednica preživelih u konfliktu oko čudovišta koje niko nije video – pomešan sa drugim filmom koji će ovde ostati neimenovan kako bismo izbegli spojlere. (Postoji i obrt na kraju, takođe, ali iako je lud, on je suvišan u pogledu zapleta.) Četiri ličnosti se javljaju u filmu „Split“: Dennis, preterano uredni čudak koji mrzi samog sebe, ohola Patricia, detinjasta Hedwig i ležerni Barry.

U riskantnoj ulozi, McAvoj igra sve ove likove kao različite ličnosti i kao različite delove skoro potpuno nevidljivog Kevina, a njihovo mesto u njegovoj psihi otkriva se putem nekih prenaglašenih manira. Casey, de facto vođa tri otete devojke, mora da pribegne obmanjivanju ovih osoba ili pokušajima da ih međusobno zavadi kako bi pobegla; kao da sve ovo nije bila dovoljno komplikovana logička zagonetka, ove ličnosti takođe mogu da manipulišu i imitiraju jedna drugu, ali ipak ne mogu da oponašaju Kevina. Igranje s percepcijom publike predstavlja trik po kojem je Shyamalan naširoko poznat, ali je ovde ipak nadmašio samog sebe, kreirajući mali lavirint sastavljen od perspektiva, tački gledanja i snimaka iz vazduha, kao i od brzih promena u vizuelnom fokusu. Ma koliko čudno zvučalo, „Split“ zapravo mnogo više govori o emotivnoj, seksualnoj i umetničkoj represiji nego što smo mogli da se nadamo da ćemo obraditi u jednom pregledu; ovaj film je istovremeno besramno bezvredan i dosta pametniji nego što deluje, u čemu ga prati odgovarajući smisao za humor.

Iznad svega, ovaj film je zabavan. Ovo je pohvala Shyamalanovom značajnom talentu koji ga čini stilistom (kreatorom) čiste neizvesnosti koja čini da film ostaje fluidan, uprkos povremenim potrebnim prekidima vezanim za zabrinutog psihologa (Betty Buckley) i nekim velikim delom nepotrebnim flešbekovima o Caseyinom detinjstvu. Međutim, među svim tim scenama smeštena je i jedna od najuznemirujućih scena iz Shyamalanovog opusa. Ma koliko da je „Split“ opušten u pogledu forme, duboko u sebi ovo je mračan i naizgled lični film. Horor film "The Visit", snimljen u stilu nađenih snimaka - koji je samo malo manje samorefleksivan od "Split" - dao je čoveku koji je nekada smatran zlatnim momkom Holivuda šansu da počne iznova nakon nekoliko neuspelih pohoda na svet fantastičnih blokbastera sa prevelikim brojem specijalnih efekata.Ovaj film, napravljen sa identično malim budžeom ali sa mnogo više samopouzdanja, deluje kao još jedan korak u transformaciji: on odbacuje mračnu atmosferu njegovih ranijih uspeha kako bi se upustio u bučnu trku kroz tamni tunel, jureći poznate motive sve dublje pod zemljom.