Straw Dogs (2011)

Odmah da se razumemo. Ne treba da gledate ovaj film. Imate stravično psihološki iznijansiran original iz 1971, taj vam treba. Ovaj vam je potreban koliko i rimejk filma „Psycho“ iz 1998.

Problem sa ovim filmom, kao i sa čitavim novim holivudskim talasom invazije na porodicu, jeste što se nasilje i samo nasilje veliča dok se psihološki profil glavnih aktera ne stavlja samo u pozadinu, već sasvim briše do tačke potpune ravnodušnosti gledaoca prema njihovom stradanju.

Original je bio izuzetno nasilan film. Porediti ga sa ovim je porediti muziku Džima Hendriksa sa muzikom grupe Oasis. Rod Laurijev rimejk je tek marginalno nasilan film prema današnjim standardima sa željom da se još malo pomuze krava dok traje val osvetoljubih dečijih fantazija u duhu rimejka “Last House on the Left.”

Tužno je što će ovaj film naići na poređenja sa originalom; tužno jer nalaziti te paralele, osim naslova, je nemoguće, a i nepošteno prema tvorcima iz 1971-e godine.

Inače, film je preuzet iz novele “The Siege of Trencher’s Farm“, koju, ako uspete da pronađete vredi pročitati.

U duhu mnogih junaka filmova reditelja Peckinpah-a junak „Dogs-a“ katarzično, u jednom trenutku, uzvikne, drhtavim glasom: Ja neću dozvoliti nasilje nad ovom kućom!“ I to je suština čitavog filma!

Uvek treba pronaći nešto u nekom filmu i izvući to za pohvalu. To čak zaslužuje i film „Ghoulies“, kao i svaki film sa Pittom i Jolie-vom. Ovde, to je James Woods. I toliko o upotrebnoj vrednosti ovog filma.

Čuvena scena silovanja dobila je kozmetiku ovog puta. Dok je Susan George u ulozi Amy ciknula „Nemojte“, pa kasnije, na opšte zgražavanje feminiskinja širom sveta, prela kao mačka tokom silovanja od užitka, ova nova, Boswothova, kaže „Ne!“ i ostane pri tome. To je Amerika 2011-e! Ipak, danas ne sme film nikome otići na zub, posebno ne feminističkim organizacijama dvehiljaditih. Scena bi bila isečena, pa kasnije puštena preko „Director’s cut“ verzije. Ostaje da prva verzija silovanja izaziva potpunu nelagodnost kod gledaoca, druga strašnu dosadu.

Kako je Marsden dobio ulogu, ostaje čudo filma! Tokom svih situacija on izgleda kao slučajni turista, za razliku od palete složenih osećanja koja je pokazao Dustin Hoffman; i ovom prilikom bi trebalo da se izvinim glumcu što ga uopšte poredim sa nekim kao što je Marsden. Tako da neću više o tome.

Ponavljam, ako postoji neki film ove godine koji NE treba da vidite, to je ovaj. Ako postoji neki film koji NISTE do sada videli, a treba da vidite, to je original iz 1971-e godine.

I budite uvereni, ova kritika je blaga prema filmu u odnosu na gomilu drugih koja se pojavila nakon premijere.