Super 8 (2011)

Ovako.

„Super 8“ ili „Kako se dodvoriti svom producentu?“.

J. J. Abrams je uspeo da osmisli priču koja nije nastavak, koja je u 2D, sa gomilom vrhunskih specijalnih efekata i sa likovima do kojih publici nije stalo, jer budimo realni, kako i može kada su u pitanju podmlađeni klonovi nekadašnjih likova Steven Spielberg-a?

Osnovno pravilo svakog filma je: publika treba da oseti naklonost prema likovima da bi bila zabrinuti hoće li oni doživeti odjavnu špicu. Poslednju naklonost prema likovima pristiglim iz Sjedinjenih Država zrelija publika je doživela sa gospođom Dejzi, dok nova, na nesreću, od „Terminatora“, pa na dalje, nije spoznala te vrednosti, tako da je „Super 8“ film upravo pravljen za njih.

Nostalgija, koju je film trebalo da pobudi, smeštena u 1979. godine, nije uspeo, ali to nije ni trebalo da uspe obzirom da sam razotkrio pravi naslov ovog filma, kao i detalj da je veći deo gledalaca rođen nakon godine u kojoj se odvija radnja ove priče. Da li je to dobra ili loša stvar, gledalac će sam zaključiti. Kao režiser, J. J. Abrams, je još uvek nedovoljno zreo (bez naznaka da će i postati), sa biografijom koja jedva da bi popunila list hartije, ali se zato u svom filmu „Kako se dodvoriti svom producentu?“ poziva na impresivniju biografiju, upravo, svog producenta. To kritičari simpatizeri nazivaju „naklonošću“, „omažom“, dok je za mene to prosta nemaštovitost, krađa oprobanog i sigurnog, i još jednom nelagodni osećaj udvaranja i izazivanje simpatija kod značajnije osobe od nas samih, g. Steven Spielberg-a. Ne treba biti filmski obrazovan da se u filmu prepoznaju sledeći naslovi: „Close Encounteres“, „E.T.“, elementi „Jaws“, „Jurassic Parka-a“, „War of the Worlds-a“, pa čak i „Poltergeista“, „Gremlina“ i „The Goonies“. Moguće, da je taj broj i razlog naziva filma „Super 8“. Pa kako onda pričati o originalnosti?

Još jedna stvar koju je Abrams pokupio od Spielberga, za koju većina kritičara veruje da je sam Spielberg zadužen, a to je da se čudovište prikazuje što manje tokom priče, kao u filmu „Jaws“, zaboravljajući, ili jednostavno iz neznanja, da Spielberg gospođu Belu Bruce, nije prikazivao ne iz umetiničko-psiholoških razloga, već praktičnih, model ajkule ličio je na sve, samo ne na Veliku belu ajkulu, te je razumnije bilo izbeći je većim delom filma, tako da je i Abrams, u vreme kompjuterskih generisanih likova, odlučio da krene istim stopama.

Glumci? A zar su važni u ovakvom projektu? Ukoliko neko nalazi da su Gaga, Britney, Gwen, Christina, Pink, Beyonce, Madonna, Kyile i slične pojave „pevačice“, onda će naći i u ovoj grupi „glumce“.

I na šta se sveo čitav ovaj Spielberg?

Na svesno izazvanu manipulaciju nostalgije za davno prošlim hitovima, na imitaciju odabira nekadašnjeg tinejdžerskog kruga gledaoca poznatog reditelja, da nije u pitanju nikakav film već složeni studijski projekat, na potpunu hirušku preciznost neprisutnu 1979. godine, na sterilnu privlačnost zubarske čekaonice, na izgradnju napetosti bez konačne dogradnje, da savremeni film modernih specijalnih efekata ne može da doraste letnjim hitovima s kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih godina - ma koliko se on šlihtarski potrudio, na krajnje neprirodan izgled filma - torta u izlogu ispod čijeg se raskošnog i primamljivog fila krije kartonska podloga, na ovogodišnji letnji hit već zaboravljen od strane gledaoca narednog leta, ali upamćen kod najvažnije osobe - gospodina Spielberga. I na još jedno. Da je ogromna većina publike, koja je odrasla na rukama Spielberga, odavno sazrela i da sada na svojim rukama ona nosi režisere dosledne njenih godina i intelekta.

Tako.