Super Size Me (2004)

Morgan Spurlock je čovek koji ima čeličnu volju. Zbog uspeha svog dokumentarca, on je sam sebe stavio na zadatak. Naime, tokom jednog meseca jeo je 3 puta na dan i to samo hranu iz McDonalds-a. Kamera je u klouz apu, a gledaoci gotovo da mogu i da je omirišu.

Tokom prvog dana, reakcija njegovog tela je bila gotovo nasilna, što je i bilo za očekivati. Pet minuta nakon konzumiranja Big Mac-a, pomfrita i Koka Kole, pojeo je sve same poslastice iz ovog restorana i uneo u svoj organizam, po sopstvenom priznanju, mega dozu šećera. Nakon 20 minuta govorio je da umire, a kamera je sve to verno zabeležila.

Spurlock je čovek čije je zdravlje generalno odlično, po mišljenju nekoliko lekara i nutricionista koje je konsultovao pre neko što se upustio u svoju „jako veliku lošu ideju“. Nakon tri dana, on je sam se bi čestitao na kritičnom stanju. Prva 3 dana su inače i najteža u ovom poduhvatu, što se može uporediti sa iskustvom vezanim za ostavljanje cigareta.

Sam ton filma je lagan, ima zanimljivih statističkih podataka, činjenica i intervjua sa konzumentima, ali i Morgan-ovih ličnih zapažanja.

Cilj dokumentarca „Super Size Me“ je da poveže epidemiju pojave bolesno debelih ljudi u Americi danas sa postojanjem velikog broja restorana brze hrane i konzumiranjem iste. Ljudi jedu ogromne porcije hrane bogate ugljenim hidratima, mastima i šećerom. McDonald’s je naravno glavna meta. Ovaj lanac restorana se vezuje za čak 43% ukupne brze hrane u svetu, a Spurlock u filmu pominje i druge lance brze hrane: Wendy’s, Hungry Jacks, ali i one vrste hrane koja se može naću u školskim kantinama.

„Super Size Me“ se osvrće na sve ono što se vezuje sa zabrinjavajućom i nezdravom debljinom, statistikama i dijabetesom, a 1 trećina dece rođene u 2000-tim će sigurno imati dijabetes, sudeći po onome što jedu kao jako mala. McDonald’s-ovi Happy Meal-ovi, primamljiva igrališta, slatke besplatne igračke, rođendanske žurke i naravno čuveni klovn Ronald McDonald se vezuju za toplo porodično vreme koje se provodi sa mamom i tatom uz masti i šećer. Morgan razgovara i sa predškolcima i zahteva od njih da na osnovu fotografija identifikuju: George Washington-a, Jesus-a i Ronald-a McDonald-a. Pogađate, deca su bila sigurna da znaju samo za onog poslednje pomenutog.

Na isti način, od svih koje je pitao da izrecituju „Oath of Allegiance“ niko to nije mogao da uradi u celosti, ali nije bilo greške kada je trebalo da izrecituju McDonald’s-ovu Big Mac mantru koja počinje sa „Two all beef patties...“ i završava se sa „...on a sesame seed bun“!

Ova vrsta interaktivnog snimanja filma je sjajna. Uticala je na zdravlje nacije. Statistički podaci koje je sam Spurlock otkrio su zastrašujući, razgovori sa ljudima strašni, a sami rezultati sa kojima se njegvo telo suočilo su vredni svake pažnje i opominjujući. Gigantski proizvođači brze hrane su opomenuti da više vode računa i budu odgovorniji za svoje proizvode. Dokumentarci poput ovog su zaista vredni snimanja. Zabavni su, u isto vreme zastašujući i naravno vredi ih pogledati.

21. dana svog izmenjenog režima ishrane Morgan je u 2 sata ujutru počeo da se „bori“ za život, nije mogao da diše. Bio je u depresiji i imao je stalne glavobolje uz strašan umor, sve dok nije pojeo svoj McMeal. Nutricionisti su komentarisali da je pokazivao klasične znake zavisnosti. Njegova jetra je bila u zabrinjavajuće lošem stanju, a rezultati analiza bi sigurno pokazali da se radi o mnogo starijoj osobi nego što je on i to onoj koja je alkoholičar. Niko do tada nije video takve rezultate samo zbog konzumiranja jedne vrste hrane tokom 3 nedelje. Iako ga njegovi medicinski savetnici upozoravaju da prestane sa svojom Mc dijetom odmah, Morgan hrabro nastavlja do kraja četvrte nedelje.

Za vreme prve nedelje ugojio se 5 kilograma, da bi na kraju meseca imao oko 9 kilograma više, a meći deo mišićne mase mu je samenila masnoća. Nakon svega toga, striktna vegetarijanska dijeta njegove devojke koja je inače vegetarijanka mu je pomogla da za 6 nedelja izgubi oko 5 kilograma, a onda i da za 9 meseci izgubi ostatak.

Ono što je jasno nakon ovog dokumentarca je odgovornost koju McDonald’s ima kao veliki proizvođač brze hrane. Ona je u vezi sa njenom marketinškom politikom, restoranima okrečenim u veselim bojama, razdraganim osobljem i svime što McDonald’s predstavlja. A sigurno je da će se svako od nas dobro razmisliti pre nego što ponovo pazari u nekom od restorana brze hrane, a posebno ako se radi o samom McDonald’s-u.