U vezi s kultnim ostvarenjem "Ko to tamo peva", kojem je danas posvećen čak i jedan mural u Rio de Žaneieru i čije svako novo repriziranje na TV ekranima budi veliku zainteresovanost, od same ideje i snimanja sve je bilo i ostalo zanimljivo gotovo kao i sama radnja filma.
Kako je Dušan Kovačević svojevremeno potvrdio "Nezavisnim", scenario za film je nastao kao dramatizacija jednog članka objavljenog u "Politici" 6. aprila 1977. ili 1978. godine. Radi se, dakle, o godišnjici bombardovanja Beograda iz 1941.
"Bila je jedna mala beleška o tome šta je srušeno tokom bombardovanja i kao zanimljivost bila je izdvojena priča o tome kako je na Autokomandi, što je tad bio ulaz u Beograd, pogođen jedan autobus koji je dolazio negde iz unutrašnjosti Srbije. Onda sam ja zastao i pomislio koja je to nesreća ili koja je to đavolska sreća da vi sednete, zbog nekog neodložnog posla, u autobus i krenete u Beograd dan ranije i dođete na sam početak bombardovanja. Deo Vlade nije uopšte znao da će biti bombardovanje, a kamoli običan narod", kazao je Kovačević, a koje su zgode i nezgode pratile njegov scenario i početak snimanja filma donosimo u nastavku teksta.
U prvoj verziji dramu je trebalo da režira Goran Paskaljević, koji je odustao da bi počeo snimanje filma "Zemaljski dani teku". Tada mladi reditelj i slikar Slobodan Šijan, kome je poverena režija ovog filma, predložio je da se scenario promeni i da se umesto televizijskog snimi bioskopski film, na šta je Dušan Kovačević rado pristao.
Snimanje je počelo 4. aprila 1980. i što je prava retkost - sve je išlo redom, od početne pesme pa nadalje. To je bilo bitno za glumce, koji onda mogu prirodno da razvijaju likove, da vide šta je njihov partner uradio u prethodnoj sceni, pa da se onda ravnaju po tome. Dogovoreno je da traje samo 21 (snimajući) dan, zbog čega se radilo i po 20 sati dnevno. Bilo je predviđeno da u završnoj sceni prilikom bombardovanja životinje pobegnu iz zoološkog vrta, kako se i dogodilo 6. aprila 1941, ali se odustalo, jer je zbog Titove smrti u zemlji bila gotovo vanredna situacija.
Ekipa se za snimanje okupljala svakog jutra oko pet sati, ispred crkve svetog Marka u Beogradu. Iako je Pavle Vuisić u filmskim krugovima važio kao težak za saradnju, nezgodan i neko ko voli da popije, ispostavilo se da je svakog jutra bio prvi na okupljanju, oran i trezan. I iako su na setu dali sve od sebe, neki od glumaca su kasnije priznali da su bili ubeđeni da tada snimaju svoj najgori film. Pitali su se čemu to mlataranje po pustari, ko će to da gleda. Jedini je Vuisić verovao u film i potpuno mu se posvetio.
U većem delu filma na zadnjem sedištu, odmah pored prasića, pojavljuje se baba obučena u crno. U vezi s njom postojale su razne teorije, od toga da predstavlja smrt, koja ih čeka na kraju, ili da baba u stvari pazi na prasiće, do toga da je u pitanju maskirani Predrag - Preža Milinković, najveći srpski epizodista. Gledaoce je zbunjivalo i to što babe čas ima, čas nema. Nije ni potpisana na špici. Šijan je objasnio da je to baba koju su usput našli i stalno je bila u autobusu, ali se zbog lošeg osvetljenja nije uvek videla.
Jednog od dvojice muzičara, Miodraga Kostića, Šijan je sreo na koncertu priređenom da zabavi vojsku, a kada je pao na kolena, pred Usnijom Redžepovom, sa sve harmonikom, Šijan je to zapamtio. Godinama posle potražio ga je i ponudio mu ulogu. Mlađeg muzičara glumio je tada 11-godišnji Nenad Kostić, Mićin rođak. On nikako nije uspevao da nauči da svira drombulje, pa je snimano na plejbek. Nenad danas vozi autobus na liniji 17 u Beogradu.
| Website: | nezavisne.com |
.jpg)
.gif)
.gif)
