Talk to Me (2022)

Mnogi nisu ljubitelji horora, ali u poslednje vreme sve više nas daje šansu ovom žanru, pomalo iz očajanja s obzirom na ponudu današnjih komercijalnih bioskopa. Tako sam se i ja odlučio da završim jedan dan ovim zanimljivim australijskim filmom posebno videvši da je odlično prošao i kod publike i kod kritike.

Generalno, problem u koji ulaze horori je taj što lako mogu da upadnu u predvidljiv kalup. Svako kada zna da gleda horor očekuje da se dese neki od standardnih motiva kao što su miran početak koji prelazi u stravu, iznenađujuća iskakanja i napadi uz glasnu jezivu muziku, zatim očekujemo jednog lika koji shvata da se dešava nešto čudno, ali mu niko drugi ne veruje i tako dalje. Većinu ovih motiva nećemo pronaći u ovom filmu, ili bar ne na isti način. Definitivno je drugačiji i originalan, što još jednom potvrđujuje kvalitet australijske kinematografije o kojoj je i Tarantino govorio u superlativu nagoveštavajući da je snažno uticala na njegov kreativni rad. Kad smo kod horora, posebno je izdvojio "Next of Kin" (1989) koji je stavio na listu omiljenih australijskih filmova.

Braća Filipu, mladi reditelji kojima je ovo debitanski film najavili su radnju na sledeći način: "Film je o tinejdžerki koja je navučena na prizivanje duhova, ali na dubljem nivou radi se o mladim ljudima koji se suočavaju sa zavisnošću i mentalnim bolestima, tako da ono što počne kao bekstvo od potisnutog bola, može da završi zastrašujućom erupcijom bola". Iz ovog opisa vidimo da pored naizgled kliše radnje (prizivanje duhova) imamo i snažan psihološki element. Naglasio bih da iako zaplet možda zvuči kliše, to se ne primećuje u filmu. Iz pojedinih situacija se jasno vidi da se predvidivi elementi vešto izbegavaju ali ne samo da bi se izbegli već da bi pokazali realnost situacije što dovodi publiku do većeg straha pokušavajući da prevari mozak da je to što se dešava na ekranu, odnosno platnu, zaista moguće u stvarnosti.

Izražena je nezrelost tinejdžera koji su glavni likovi. Prizivajući duhove već razrađenom tehnikom, dozvoljavaju sebi da uđu u velike rizike da bi doživeli uzbuđenje, ili da bi snimili svog opsednutog vršnjaka zarad lajkova na društvenim mrežama. Jedna od njih, Mija, to radi iz očaja u koji je upala još pre dve godine kada se njena majka predozirala tabletama i umrla, pa na taj način traži izlaz iz svog problema. Kako film traje, tako njihova igra sve više prelazi u borbu za život, a poverenje u jedno drugo sve više bledi. Razne situacije viđene kroz film dobijaju svoju simboliku, a efektan kraj nam daje kako rasplet događaja tako i nagoveštaj o njihovom nastavku za neki sledeći deo.

Sve u svemu, jedan sadržajan, brz i poseban film, koji ima moć da nas drži naježene kroz svih 95 minuta koliko traje, a zar to nije i najvažnija osobina horora?

Ocena: 4/4

Autor recenzije: Veljko Nikolić