Izgleda da je glumac Taylor Kitsch, koji je započeo svoju karijeru kao hokej igrač, ponosan na činjenicu da je prošao kroz pakao zbog uloge u filmu “John Carter”. Glumčeve fotografije iz ovog ostvarenja se mogu videti na svim posterima i tv spotovima ovog meseca. U filmu “John Carter” on je veteran civilnog rata koji se iznenada transportuje na Mars. Kitsch je imao sve razloge da se jako potrudi zbog ove uloge i sve pokazuje da je uradio čak i više od toga. Taylor Kitsch govori kako je uloga John-a Carter-a uticala na njega.
Kako se Vaša hokejaška karijera pretvorila u glumačku karijeru? Te dve aktivnosti su nekako sasvim suprotne. Otkud Vaše interesovanje za glumu?
TK: Ja sam glumu oduvek voleo. Volim da pričam priče, da izazivam smeh. Volim sve to. Bio sam odabran za najsmešnijeg učenika u školi – sve bih uradio da izazovem smeh. A hokej je jako doprineo tome što sam ja sada. Radna etika i vođstvo su ono što nosim iz hokeja i što koristim u poslu koji radim sada.
Hokej vam daje fizičku “pozadinu” koja vam pomaže da radite nešto što je kao gluma. Ali, ona se razlikuje od hokeja. Šta je to novo što ste morali da naučite za ulogu John-a Carter-a?
TK: Kada je neko sportista to jako pomaže, a posebno kada se radi o akcionim scenama, a ono što se dešava u filmu “John Carter” je takođe jako vođeno emocijama. Stalno učite, a radna etika stupa na scenu kada je u pitanju trening mačevanja. To sam jako brzo savladao.
Pali ste na lice jako puno puta kada ste učili da skačete, čini se kao da ste neustrašivi.
TK: To je bila velika stvar za mene, žrtvovanje. Mogu reći i neka vrsta bekstva. Sada nameravam da “izađem” iz toga. Čak i kada smo snimali i učili kako da skačemo i padamo, bolelo je. To sve je bilo kao neki beton, korito isušenog jezera. Znao sam da je to sve deo cele priče i deo puta na koji on kreće.
Reditelj i scenarista filma Andrew je prilično otvoren u vezi toga koliko mu je puno sama priča značila od njegovog detinjstva. Vezan je za “John-a Carter-a” kao niko drugi. Šta mislite o tome?
TK: Da, tako je, to je njegov dečiji san. Bila mi je čast da oživim njegov dečiji san, koji je neka vrsta putovanja za mene, a naravno tu je bila i mogućnost da se emocionalno unesem u celu priču. Za mene je sve to bilo jako vredno, bez obzira što sam se iscrpljivao, budio u 4 i 30h ujutru tokom 7 meseci. Bilo je trenutaka kada sam se pitao zbog čega sve to radim, a onda bi neko jednostavno rekao: “To je prosto sjajno”, a onda bih se čovek jednostavno složio sa tim.
Pretpostavljam da film “Battleship”, u kome takođe glumite, nije tako emocionalno teška dužnost kao “John Carter”. Kada ste uradili nešto poput njega, a u svakoj od scena imate jako puno emocija, da li sve to čini da je projekat poput “Battleship”-a lakši, ili Vam daje drugi pogled na celi rad?
TK: Da, slažem se da je lakše. i nije tako “težak” kao “John Carter”.
Može se reći da je to neka vrsta “mača sa dve oštrice” kada imate čak dva filmova u jednoj godini. Ili možete imati odličnu godinu, ili će vas se ljudi prosto zasititi. Osećate li neku vrstu pritiska zbog ova dva velika filma?
TK: Jako sam ponosan, ova dva filma se jako razlikuju. Radio sam jako puno i nervozan sam. Ali, bez obzira šta neko kaže, ne želim da menjam ono što sam uložio u oba projekta.