The Commuter (2018)

Godine 2014., španski režiser Jaume Collet-Serra proveo je Liama Neesona kroz triler po imenu „Non-Stop“, koji ima ocenu B, i to svojim tempom na 30.000 metara. Nakon dva „Taken“ filma i filma „Unknown“, ovaj film bio je samo još jedna recka u ponovnoj rekonstrukciji karijere glumca u poodmaklom dobu, u kojem on igra neverovatnu akcionu zvezdu i običnog momka koji kreće da deli pravdu. Ipak, ovaj film je zaradio 92 miliona dolara na boks ofisu i to sa relativno skromnim budžetom, što je dovelo do neizbežnog pitanja: Zašto menjati uspešnu formulu?

U filmu „The Commuter“; Collet-Serra i Neeson se ponovo sastaju, ali ovoga puta na nivou mora. Međutim, uobičajena tema tate u vanrednim okolnostima je potpuno ista. Neeson igra Michaela McCauleya – šezdesetogodišnjeg muža i oca koji svakodnevno putuje istim Metro North vozom na Menhetn kako bi otišao na posao prodavca osiguranja. On ima dve hipoteke, sina sa poprilično visokom školarinom, a nakon fiskalne krize 2008. godine, više nema ni ušteđevinu na koju bi mogao da se osloni. Drugim rečima, on je običan radnik koji svakodnevno prolazi istu rutinu od 9 do 5, dok sedi pored mora poznatih lica koja rade to isto. Ah, da, on je takođe i bivši policajac u NYPD. Ovo će biti važno..., ali ne želimo da se zanesemo još uvek.

Dodajući uzbuđenje koje sa sobom nosi pravovremenost 21. veka, na početku filma Michael dobija otkaz. On se sastaje sa svojim starim partnerom (Patrick Wilson) da popiju pivo i da mu se požali pre nego što krene kući u Cold Spring vozom u 6:25 kako bi loše vesti saopštio i svojoj ženi (Elizabeth McGovern). Međutim, pre nego što bude mogao to da uradi, treba da se izbori sa putovanjem do tamo. Nakon što je u prepunom vozu našao mesto da sedne, prilazi mu tajanstvena, dobro obučena žena u sjajnim štiklama za šta gotovo momentalno pretpostavljamo da neće izaći na dobro. Njeno ime je Joanna. Igra je Vera Farmiga, koja stalno očijuka i stalno nešto čavrlja. Samo što ono što će sledeće reći nije čavrljanje. Ona mu daje podstrek u vidu predloga za nešto što će postati mešavina hičkokovskog trilera pogrešnog čoveka i nisonovskog baleta pravedne brutalnosti golih pesnica.

Johanna Michaelu postavlja hipotetičko pitanje: „Šta bi bilo ukoliko bih te zamolila da uradiš jednu malu stvar“, ona izjavljuje. Ispostavlja se da je ta jedna stvar zapravo nalaženje određenog putnika u njihovom vozu koji putuje noseći torbu – to je neko ko mora biti nađen i kome torba mora biti uzeta pre nego što stigne na odredište. Zauzvrat, on će dobiti 100.000 dolara. On se smeje zbog nečuvenosti tog scenarija. Međutim, jedan deo njega misli da je upravo to količina novca koju bi svakako mogao da iskoristi s obzirom na svoje trenutne okolnosti. Dok Joanna izlazi iz voza, on brzo shvata da ništa u vezi ove situacije nije hipotetičko. Ovo je stvarnost. A sat otkucava. Iznenada, svi u vozu (od kojih su mu mnoga lica i imena poznata zbog svakodnevnog zajedničkog marša ka napornom poslu) postaju osumnjičeni. On sada liči na Kennetha Branagha u „Murder on the Orient Express“, samo bez loših brkova. A kako bi mu povećala motivaciju, Joanna ga zove s vremena na vreme, preteći njegovoj ženi i sinu.

Naravno, ovo je upravo onakva situacija u kakvoj volimo da vidimo Neesona ovih dana. A on nam pruža upravo ono što želimo. Šteta što to nije slučaj sa scenarijem. Preplavljen neverovatnim trenucima i lažnim tragovima, „The Commuter“ nazaduje od zadovoljavajuće jurnjave mačke i miša ka nečemu što deluje kao očigledna greška, vređajući strpljenje i inteligenciju svoje publike na svakom koraku. Da, neke borbe izbliza su veoma zadovoljavajuće, a Neesonov uvežbani izraz nametnutog heroizma je besprekoran koliko je to moguće. Međutim, zaplet je pun nepredvidljivosti. Dodajući so na ranu, sam kraj filma je smešno loš. „The Commuter“ je ona vrsta filma koji može zadovoljiti vašu želju za slatkišima usred noći za godinu dana od sada. Međutim, nakon prvog gledanja, osećaćete se kao da ste protraćili vreme.