The Foreigner (2017)

Akcioni filmovi nam obično predstavljaju snažne dobre ljude koji se suprotstavljaju još moćnijim lošim ljudima, u nejednakoj borbi u kojoj dobro na kraju pobeđuje. To je formula. Međutim, pre par godina, tvorci filma „Taken“ došli su na ideju da iskombinuju taj oblik sa pričom o uspehu. U slučaju „Taken“, ovo je preraslo u priču o nežnom, skromnom ocu, koji se u očima svoje ćerke iskupljuje tako što kreće u akciju i ubija oko stotinu ljudi.

Ova struktura ima ugrađenu privlačnost jer je emocionalnog zadovoljavajuća – a ipak smešna. U „Taken“ filmovima, gotovo da je prelepo i smešno gledati dobrog, opuštenog Liama Neesona kako postaje manijak sa ubilačkim tendencijama. A sada, tu je „The Foreigner“ koji nudi istu vrstu apsurdne satisfakcije, sa Jackie Chanom u ulozi malog slatkog lika, starijeg čoveka kojeg niko ne shvata ozbiljno, a koji postaje mašina za ubijanje.

Ovo je prvi Chanov film čiji kvalitet je na nivou njegovih ranih radova u Hong Kongu. Ovaj film koristi njegovu stručnost u oblasti borilačkih veština i fizičku gracioznost, kao i činjenicu da je on sada u svojim ranim šezdesetim godinama. Film takođe omogućuje Chanu da pokaže da ume da glumi. U pauzama između postavljanja zamki, dizanja stvari u vazduh i onesvešćivanja ljudi, Chan glumi tugu u „The Foreigner“, dok se na njegovom licu ocrtava sva tuga ovoga sveta.

U prvoj sceni ovog filma, on gubi svoju ćerku. Quan (Chan) je ostavlja ispred jedne od prodavnica u Londonu, da bi samo nekoliko sekundi kasnije eksplodirala teroristička bomba, koja ubija nju i još nekolicinu ljudi. Ispostavlja se da je bomba delo jedne ćelije (jednog ogranka) irske republikanske armije (eng. Irish Republican Army – IRA) za koju niko nikada nije čuo. Pierce Brosnan, bivši član IRA koji sada radi za britansku vladu, zadužen je za pronalaženje odgovornih za ovo delo.

I Quan želi da ih nađe, pa dolazi na ideju da Hennessy (tj., Brosnan) može da mu kaže kako to da uradi. Quan je tih, ophrvan tugom i loše obučen. On je mali, ljubazan i ima izražen akcenat. On deluje kao sušta suprotnost pretnji kada počne da se mota oko Hennessyjeve kancelarije raspitujući se o imenima ubica njegove ćerke. Tek tada shvatamo da ovaj slabašni, skromni stariji gospodin, koji deluje kao najbezazleniji čovek na svetu, zna ponešto. Da, on ima one Jackie Chan poteze i iskoristiće svaki od njih.

Prvi put kada Chan počne da prevrće ljude i baca ih kroz prozore, poželećete da se smejete na sav glas. Međutim, u isto vreme, taj trenutak, kao i svaki naredni poput njega, pruža neku unutrašnju satisfakciju dok gledate kako onaj kojig su potcenili kako pokazuje zube. U tome leži suštinska privlačnost filma „The Foreigner“, što je nešto poput privlačnosti filma „Taken“ – kombinacija smeha onome što se dešava, dok vas u potpunosti obara s nogu.

Za razliku od filma „Taken“, koji ima jednostavnu priču, „The Foreigner“ ima složen i dobro razvijen zaplet koji uključuje mnoge likove unutar vlade, IRA-e i policije. Većina ovih tema ima više veze sa Hennessyjem nego sa Quanom, što znači da Brosnan provodi najviše vremena na ekranu. On je sjajan, dok pokušava da manipuliše između desetak pretnji, od kojih ga svaka može uništiti, a sve to dok se nosi sa malim ludakom kojeg ne može da se otarasi. Polovina zadovoljstva filmom „The Foreigner“ proizilazi iz spektakla u vidu ovog zgodnog, nesvakidašnjeg plemića čija prirodna smirenost biva uništena u sekundi.

S obzirom na priču, teško je zamisliti kako bi neko mogao da osmisli nastavak za „The Foreigner“, ali isto to se moglo reći i za „Taken“. U svakom slučaju, neko je napokon otkrio šta da radi sa Jackie Chanom u Americi. Ovo je prava formula.