The Man Who Killed Don Quixote (2018)

"I sada, nakon više od 25 godina u stvaranju i nestvaranju ..." Tako se čita zadivlјujuća naslovna kartica dugo očekivanog The Man Who Killed Don Quixote Terry Gilliam-a. Do sada, mučeni usponi i padovi tog stvaranja i nestvaranja su bili dobro zabeleženi - najslikovitije u dokumentarcu Lost in La Mancha iz 2002. godine. Prepreke, kletve i različita Božja dela koja bi poslala manje tvrdoglavu dušu (ili možda čak i ludu kantu) samo su učinila Gilliam-a odlučnijim da pobedi svog ’belog kita’. Jedino se nadamo da je bivši član Monty Python-a bio u stanju da vidi komičnu apsurdnost svoje potrage.

Ništa nikada nije došlo lako kada su u pitanju prenatrpane filmske fantazije brazilskog režisera. On gotovo da nalikuje sudskoj katastrofi kao delu njegovog kreativnog procesa. Jedino pitanje je, nakon četvrt veka vanokvirne drame i uklapanja i početka, da li je na kraju sve to bilo vredno? Za Gilliam-a, odgovor mora da bude da. Na kraju krajeva, on sada može jednom i zauvek trijumfalno precrtati Don Quixote-a sa njegovog žutog popisa zadataka. Za publiku, međutim, presuda je više nalik mešovitoj torbi.

Sa Adam-om Driver-om i Jonathan-om Price-om koji su sada u ulogama koje su nekada zauzimali Johnny Depp i pokojni Jean Rochefort, Don Quixote se ispostavlјa kao prilično tipičan Gilliam-ov film: nepredvidivo luckast, mahnito prenatrpan, i umetnički sniman u okviru inča svog života. Često je transportan, ali još češće iscrplјujuć.

Driver glumi Toby-a, arogantnog režisera koji pravi televizijsku reklamu Don Quixote stila u ruralnoj Španiji za brend ruske votke. Kao i Guido, Marcello Mastroianni-a u Fellini-evom 8½, on je takođe uhvaćen u vihoru nervnog sloma, rvući se sa time da li je on prodavač ili umetnik. Njegov budžet je prevaziđen, on spava sa suprugom svog producenta (Olga Kurylenko), a on ide za idejama kao bik koji napada crveni ogrtač.

Godinama ranije, Toby je snimio crno-beli studentski film o Don Quixote-u u obližnjem selu. Pokrenuo je njegovu karijeru. A inspiracija koju je ovaj film oživela još uvek mu se ruga. Pa on odlučuje da potraži glumce iz prethodnog filma da bi dodao malo života svom novom, uklјučujući i prelepu lokalnu devojku (Joana Ribeiro) kao svoju Dulcinea-u i starijeg obućara (nestašni, razigrani Pryce) kao Quixote-a.

Problem je u tome što Pryce-ov Javier zapravo vjeruje da je on Cevantesov poznati viteški lutalica. Takođe je ubeđen da je Driver-ov Toby njegov lojalni pomoćnik, Sancho Panza. Očajni Toby igra zajedno sa šaradom dok se činjenica ne zamrsi sa fikcijom i vrati se u carstvo vremenske putujuće fantazije. To je pametna ideja nakostrešena sa meta mogućnostima. Ali Gilliam i ko-pisac Tony Grisoni (Fear and Loathing in Las Vegas) imaju previše ideja i, još gore, pokušavaju ih sve ugurati u već prošireni 132-minutni film. Dvadeset pet godina trudnoće će to uraditi.

Driver je prava spasonosna milost filma. Nјegova ohola isporuka može da okreće odbačene rečenice i oštru igru reči u bodljikave otrovne strelice. I on se kreće sa fizičkom kompilacijom filmske zvezde tihog vremena. Ali zauzeta linija priče zuji i zviždi oko njega je previše sačuvana, sa previše gegova koji ne uspevaju da budu isporučeni. Nema pomoći, ali se vežete za nekoga kao što je Gilliam i njegova davolska potraga za filmom. On je original u industriji sa previše malo njig. Ali The Man Who Killed Don Quixote je nadrealan, bescilјni hašiš - filmski ekvivalent romantičnog viteza izgublјenog u sopstvenom snu, naginjući se ka vetrenjačama.