Ovako.
Ako možete da prihvatite činjenicu da James Franco može da bude naučnik, moći ćete da poverujete u sve ostale elemente ove naučnofantastične priče.
„Apes“ su još jedan dokaz da je Holivudu najnevažniji deo letnjeg hita, upravo, ljudski faktor. Čitava kritika i prikaz ovog naslova sveo se na kompjutersku animaciju Andya Sirkisa, i način kako je nešto u filmu urađeno. Preko glumaca se prelazi prepisanim rečenicama iz prethodnih kritika, kao u slučaju John Lithgowa, čiji se posao u filmu, sveo na jednu reč „šarmantno“. Oko James Franca se lomi, mlađa kritika, a starija ostaje pri svome da je uloga dodeljena pogrešnoj osobi, pogrešnog senzibiliteta i talenta sumnjive vrednosti.
Premisa samog filma je konstruisana tako da publika, zahvaljući spektakularnim scenama, ne primećuje idiotizme scenarija, ili se već i navikla na iste, što je samo eho „Avatara“, i jedan dvočasovni mamac za nastavak koji će sigurno uslediti. Jer pare su najvažnije. A publika?
Franco je postavljen toliko puta ispred plavog ekrana da je više nego bolno očigledno kako se glumac, i ovako nedovoljno iskusan, batrga iz scene u scenu, sigurno svestan da i ono malo što nudi, a zaista jeste malo, ostaje u senci kompjutersko generisanih majmuna. Njegovi kruti pokreti ulivaju nelagodnost onome ko pažljivije posmatra celokupan rad na filmu. Pored toga, u velikom nizu kritika je pomenuto da je Franco bezličan koliko je i bio na dodeli nagrada Oskar. Razlika je u tome bila što tamo nije bio okružen kompjutersko generisanim majmunima.
Logika priče je zver sama po sebi. Koja bi se žena zabavljala sa čovekom koji je kukovima spojen sa giganskim majmunom? Toliko otvoreni sociopolitički tonovi filma o tome šta se može desiti ako se nastavi sa zlodelima životinjskog testiranja kao da su osmišljeni za uzrast deteta do deset godina. „Planeta majmuna“ sa Charlton Hestom jeste da danas izgleda potpuno zastarela, ali će zauvek imati nešto što ni jedna sledeća verzija, barem do skorašnje budućnosti, neće imati. Očigledan odnos prema nečemu što zaista stoji ispred glumca, ma koliko kostim bio prevaziđen, a šminka više nego banalna. Sva ona halabuka koju digitalni majmuni priređuju na mostu može da bude zbog bilo čega, pa i zbog toga što Lucas i dalje planira nove nastavke „Star Wars-a“, ili protest Holivudu što i dalje snima reciklirane filmove ovog tipa, da ostavlja publiku sasvim ravnodušnom zbog čega su majmuni nezadovoljni. Jedina mera je kvalitet izrenderovanih efekta filma.
Osim John Lithgowa, „šarmantnog“ glumca, kako su ga opisali u kritikama, u filmu nema trunke inteligencije koja nije kompjuterski nadograđena. Ceasar, na žalost, više zrači inteligencijom nego čitava preostala ekipa, izuzev Lithgowa, što je priča sama za sebe i velika nesreća američkog filma i staze kojom se već decenijama uputio. To je, u suštini veći problem, nego sam film, imati kompjuterski generisan lik koji je pametniji od živog okruženja. Uliva to i nekakav nedefinisan osećaj tugu u šta se društvo izmetnulo, zajedno sa gledaocima jer film bez njih ne bi mogao da zaradi preko 50 miliona dolara tokom prvog vikenda prikazivanja. Deset godina ranije slično se doživelo i sa „AI: Artificial Intelligence.“
Predvidivost kraja je sasvim druga priča, kao i već očekivana želja za nastavkom.
Međutim, ono što će publiku najviše zanimati jesu, isključivo, specijalni efekti priče. I verovatno će, ukoliko već nije prezasićena istim, biti zadovoljeni. Caesar jeste kruna filma, sa tehničke strane gledano, ali je u više scena i ta tehnička strana sa njim više nego očigledna. Kako svi pričaju o Sirksu u ulozi majmuna, meni je malo nelagodno da malo više pažnje poklanjam animiranom liku nego li glumcima koji bi trebalo da iznesu film.
Šteta je velika što je dramska strana filma, Alchajmerova bolest, odnos oca i sina, po strani i nevažna za autore, u korist animacije. I ono malo scena sa Lithgow-om i statično krutim Francom pleni više nego li i najuspešnije sekvence sa pomahnitalim majmunima koji mašu i skakuću u radost predstojećeg nastavka. Umesto toga, film se tako pravolinijski kreće unapred, bez ikakvih inovacija i iznenađenja, da svaki gledalac može znati šta će se i na koji način razvijati u narednih deset minuta. I tako to iskustvo traje 127 minuta. Ljudi vole da znaju šta budućnost nosi sa sobom i možda u toj želji za predvidivošću i leži uspeh ovog filma.
Za kraj da pomenem da je od 1968. godine, i prvobitnog filma, „Planet of the Apes“, fenomen majmunolikih stvorova dobio četiri filmska nastavka, dve kratkovečne TV serije, jedan pokušaj (najbolje zaboravljenog od kojeg ovaj jeste daleko uspešniji) iz 2001., tako da će legenda o majmunima i posle „Rise of the Planet of the Apes“ biti nastavljana u ovoj ili onoj formi, što će uvek zavisiti od trenutka u kojem se američko društvo nalazi i kakve vrednosti će sa sobom nositi tadašnji producenti, ne stariji od trideset godina, bez ikakvog iskustva o istoriji i vrednosti filmske kinematografije.
Ali... sada kada su jednom majmuni ustali, nema te sile koja će ih naterati da sednu.
Tako.
Godina: | 2011 |