The Rum Diary (2011)

Ako postoji neprijatnija stvar od Jonny Depp-a u box office filmovima, to je Jonny Depp u malim, nezavisnim filmovima. Izgleda da glumac nije svestan svojih, itekako, limitiranih glumačkih sposobnosti čim pokušava da se dokaže kao dramski glumac. Neobavešten da je za glumu potrebna reakcija sa kolegama, Depp i u ovako malim filmovima ostaje jedini glumac sebi važan i jedini na kojeg polaže računa. Nesvestan je drugih, očito čeka na svoje rečenice i na svoje kretanje. Njegova izolovanost od ostalih članova ekipe primetila se u prvencu „A nightmare on Elm Street“ i ona traje do dana današnjeg, ma koje veličine bio njegov film.

Posebni problem je ako Depp igra u ljubavnom filmu, upravo zbog svega gore navedenog. A naročito ako ljubavna priča nije ni od kakvog interesa za ostale.

I knjiga je bila problematična šezdesetih godina jer niko nije želeo da je objavi kao zamornu i dosadnu. Depp je tehnički prestar za glavnog lika, ali gledaoci koji odlaze da gledaju njegove filmove sigurno ne razmišljaju o godinama i dubini lika dok gutaju glumca očima. Razlog zbog čega Thompsonov roman „The Rum Diary“ nije objavljen kada je trebalo je jednostavan. U njemu nema nikakve drame. I ta sudbina je zadesila i sam film.

Deppa nikada ne treba uzeti za ozbiljno kao glumca i o njegovim sposobnostima ne vredi pisati jer je njegovo ime veće i složenije od likova koje igra. Na sreću, u filmu je Richard Jenkins, uvek dobar i sposoban glumac.

Inače, zašto glumac misli da postaje karakteran ako se radnja vrti oko alkohola, nikada neće biti jasno.

Kao što je jedan kritičar reče: „Ovaj film trebalo je da bude mnogo bolje da bi Depp-u oprostio poslednje Pirate.“ Još kada bi Deppu stalo do nečijeg oproštaja. Njega već čeka film od 200 miliona dolara i sigurno je da se ovog neće setiti već sredinom naredne godine.