Ovako.
Tra-la-la-la-la-la-laaa-la-la-la-la!
Za one koji se sećaju plavih malih, znaju kako da otpevaju melodiju iznad. Inače, belgijski crtač Pierre Culliford – Peyo, kreator, slikar i pisac, je 23. oktobra, 1958. godine, svetu je predstavio grupu malih pomodrelih bića pod nazivom Štrumpfovi („The Sumrfs). Ubrzo je i krenula prodaja minijatura Štrumpfova, modela, igrica i igračaka.
Pričica je jednostvna, kakva i zaslužuje da bude u crtanoj formu, o svakodnevnim avanturama tih malih bića visine tri jabuke. Sterotipi svakodnevnih profila našli su se ovekovečeni u njihovim portretima, snažni Štrumpf, lenji Štrumpf, mrgudni Štrumpf, pametnica Štrumpf, homoseksualni Štrumpf..., svi do jednog po 100 godina stari, a početni broj od 99 Štrumpfova, rastao je tokom vremena pridodavanjem novih likova.
Jezik Štrumpfova je osmišljen da glagoli i imenice budu zamenjeni u svakodnevnom govoru sa „štrumpf“ reči: „Idemo da štrumpfujemo na reci danas.“
1965., crno bela verzija animiranog filma „Avanture Štrumpfova“, u trajanju od 87 minuta, prikazana je u Belgiji. Bila je sastavljena od kratkih crtaća prikazanih prethodne godine. 1976. drugi film je pušten, sa muzikom Michael Legranda, a 1983. doživeo je američku premijeru pod nazivom „Štrumpfovi i Čarobna Frula“. Snimljeno je još par filmova, najpoznatiji među njima „Beba Štrumpf“ i „Evo Štrumpfova“, stvorenih od epizoda iz TV crtanog serijala Hanna-Barbere.
Crtać je bio optužen da je propagirao totalitarizam koji je zalazio u staljinizam i nacizam, kao i da su Štrumpfovi metafora socijalizma, a njihovo selo predstavnik marksističke utopije. Tvrdilo se da je Veliki Štrumpf totalitarna figura u duhu Karl Marksa, sa bradom, kao i jedini štrumf koji odskače svojim izgledom noseći crvenu odeću, tradicionalno povezivanom bojom sa socijalizmom. Kefalo je, tvrdilo se, predstavljao Trotskog, jer je jedini koji se intelektom ravnjao sa Velikim Štrumpfom, noseći naočare sa okruglim okvirom, često izolovan, ismejan ili odbačen od strane sela zbog svojih ideja. Štrumpfovi nisu ni imali privatno vlasništvo, prihvatili su društvenu ekonomiju, i ni jedan individualni štrumpf ne postoji kao superioran ili inferioran u odnosu na ostale.
Po nekima, Gargamel predstavlja kapitalizam i oličenje svih negativnih atribuda koji se povezuju sa tim ekonomskim sistemom, kao što je pohlepa, bezobzirost i trka isključivo ka ličnom zadovoljstvu. U takvoj interpretaciji, Azrael predstavlja radnika u tom bezdušnom sistemu Gargamelove kuće. Na osnovu svih tih optužbi, Peyov sin, trenutna glava studia Peyo, odgovorio je da su sve te optužbe, „između groteske i neozbiljnog.“
Ali, evo, na žalost i filmske verzije iz 2011.
Svrha jevtinih CGI efekata, upotrebljenih sa ciljem animiranja strip junaka u akcione scene, sa snažnim akcentom na jevtino, je, isključivo, prihod, a kako su tužni i nesretni filmovi, poput, „Garfielda“ i „Yogi Bear 3D“, doneli nekakav novac, nije potrebno nikakvo čudo da se „The Smurfs“ uvrsti u sličan niz, što ostavlja utisak bljutavog, naročito ako se uzme u obzir da je crtać zauzeo 97. mesto na listi najomiljenijih crtaća svih vremena.
Radnja je besramno preuzeta iz još jednog sramnog filma „Elfa“, pa čak i „Elle“. Nakon kraćeg pejzažnog uvoda, naši junaci su odmah prebačeni u savremeni Njujork, gde ih proganja zli čarobnjak.
Jedino vredno saslušati je Hank Azariu, u vokalnom obračunu sa likom Gargamela, ali i Alena Cumminga koji zajmi Gutsyiju glas, na granici perverznog i škotskog. Inače, vulgarnijeg crtaća, teško da ima, obzirom da je reč „štrumpf“ menjala gotovo svuda popularniju opšteprisutnu bezobraznu reč: „Son of a smurf“, „Where the smurf are we?“, „I think I just smurfed in my mouth“, „Up smurf creek with a smurfing paddle“... kao i „Smurf happens“. Čak idu dotle da se pozivaju na zanimljivu plodnost velikog Štrumpfa – 99 sinova, jedna ćerka, nigde žene na vidiku.
Ali, i sami su rekli... „Smurf happens.“
I to je dovoljno.
Tako.
Godina: | 2011 |