Dvadeset i više godina, od 1970. Vukica Đilas je, malom, 8 mm „pentaka“ kamerom, pasionirano beležila ličnosti i događaje koji su činili njeno okruženje. Noseći tu neupadljivu kameru uvek sa sobom i škljocajući na sve što joj je bilo zanimljivo, a njena interesovanja i ljudi koje je poznavala i sa kojima se družila, znači i koje je snimila, bili su oni bitni reperi za alternativnu kulturu koja se stvarala u ondašnjoj nam zemlji, stvorila je snažno svedočanstvo o epohi velikog intelektualnog uzleta Beograda.
Pred našim očima, kao u magnovenju, proleću snimci BITEF-a, FEST-a, Pulskog festivala, i to iz vremena kriznih godina borbe za novi jugoslovenski film, godina zabrane WR-a i progona značajnih filmskih autora. Od Makavejeva i Branka Vučićevića dok rade na scenarijima u Parizu i Njujorku, Žilnika i Karpa Godine u Beogradu, pa do snimanja antologijskih filmova Bate Čengića i Karpa Godine, (zabeleženo je nastajanje i decenijama zabranjenog filma Nedostaje mi Sonja Heni, na kom su, između ostalih, radili i Miloš Forman, Bak Henri, Pol Morisi, Tinto Bras, Frederik Vajzman, Puriša Đorđević i Dušan Makavejev) Vukičina „pentaka“ je snimila gotovo sve, pa i gostovanje Džona Kejdža u Beogradu, sa baletom pod srebrnim oblacima (beše li to scenografija Vorhola za Mersa Kaningema?), ali i izložbu o dadaizmu sa postavkom Dišanovih redimejd objekata. Tu su i snimci Branka Vučićevića ispred kabarea „Volter“ u Cirihu, rodnom mestu „dade“, nastali tokom njihovog zajedničkog „dada turizma“. Sve to proleće u magnovenju, kao i život. Ali ostaje da nas podseti na duh Beograda i ogromno znanje o umetnosti koje se u njemu akumuliralo tokom decenija.
Guru američkog „andergraund“ filma Džonas Mekas, čijom metodom (po nekoliko filmskih sličica za svaki događaj) je Vukica beležila svoje filmske dnevnike, rekao je kako ga često pitaju da li su to njegova sećanja. „Nisu to moja sećanja“, odgovorio je, „moja sećanja su nestala, više ne postoje, a ovi filmovi postoje, oni su stvarni! Tu na ekranu!“ I zaista, kada se suočite sa ovim Vukičinim filmskim zapisima koji munjevito proleću ispred vaših očiju (kvadrat po kvadrat ili dva-tri kvadrata), morate se zapitati o njihovoj prirodi. Možda su afrički urođenici bili u pravu tvrdeći da im snimanje kamerom ili foto-aparatom može ukrasti dušu! Kao da i ovi snimci predstavljaju ukradene komadiće duše osoba ili događaja koji su zabeleženi.
Slobodan Šijan, u Beogradu, 4.12.2015.
LP Duo čine pijanisti Sonja Lončar i Andrija Pavlović. Sastav postoji od 2004. godine. Od tada su izveli više od dvesta koncerata u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Osvojili su nagrade na brojnim međunarodnim takmičenjima i svrstani su u top deset klavirskih dua u okviru Miami’s Dranoff International Two Piano Competition in 2008. Oboje su završili osnovne i postdiplomske studije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Za više od decenije, LP Duo je eksperimentisao sa beskrajnim mogućnostima sviranja na dva klavira, razvijajući nov pristup savremenoj umetničkoj muzici koja kombinuje klasičnu eleganciju, slobodu džeza i energiju rokenrola. Pored koncertne delatnosti, LP Duo komponuje i muziku za pozorište, film, TV, plesne koreografije, projekte vizuelne umetnosti, popularne muzike.
.jpg)
.jpg)
